Na šta su sve spremni ti ljudi koji više vole Bogove u odelima od sopstvene dece, roditelja, bračnog partnera, prijatelja, prsate komšinice sa trećeg sprata i one brkate babe sa pijace koja prodaje sir? Na sve, ja da vam kažem!

Nisam od tih likova sklonih idolopoklonstvu, niti me je lako zavesti ili naterati na bilo šta što moje biće ne želi. Ja sam običan smrtnik, sa nogama čvrsto na zemlji.

Verujem u porodicu, ljubav, energiju Kosmosa, prst na čelu, i to da će Vučić nažalost vladati još dugo vremena, dok ga jednog dana ne zameni neki drugi apsolutista. Tako je već vekovima, zašto bi ikada na ovim prostorima bilo drugačije? Jedino čemu se nadam je miran, staložen život bez nekih turbulentnih promena. Promene koje svi priželjkujemo ne znače nužno i da će biti onakve kakvim se nadamo. Ponekad je status quo sasvim okej. „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!“ Mislim da je to rekao Koeljo. Zakleo bih se da sam to pročitao na nekom prašku, omekšivaču za veš ili pakovanju kondoma. Nije ni bitno. Jednostavnost življenja je ono čemu težim. Želim da odbacim sve ono što me opterećuje, steže, pritiska, zamara, dosađuje ili tera da radim preko one stvari. Želim da budem slobodan! Naravno da je u ovakvim vremenima to teško ostvarivo, mada sumnjam i da je ljudima u onim „starim dobrim vremenima“, o kojima svi pričamo ili smo slušali, to bilo lako za postići. Elem…Svet je otišao dođavola i to je fakat! Sve je više fanatika koji su spremni da žrtvuju vlastite živote, što je najgore i tuđe, za neku „svetu stvar“ ili u nečije ime.

Pod tim ne podrazumevam samo „staro dobro“ dizanje u vazduh sa gomilom nevinih žrtava, mislim i na one koji su spremni zarad bajatog sendviča, prokislog mleka i besplatnog stiskavca u ponoć, dok se vaćare negde na zadnjem sedištu autobusa pri povratku u svoj habitat, da ti popiju oko na slamčicu, samo zato što nisi napredovao kao oni. Štaaa!? Ne veruješ u isceliteljsku moć predsednikovog dodira ili lekovitost njegove fotografije sa Instagrama? Na lomaču s njim!!!

Najnoviji primer ludila izazvao je u meni pregršt ideja. Potpuno poludeli Kazahstanci su svoj glavni grad Astanu, u znak odlaska predsednika Nazarbajeva, koji vladaše cirka trideset godina, u njegovu čast nazvali svoj glavni grad, a kako drugačije nego onako, podanički…Nursultan. Eto ideje!

Nekada davno ljudi su prinosili žrtve svojim Bogovima u koje verovaše. Nekada je razlog bio plodonosnija godina, nekada prekopotrebna kiša, nekada razlika od burgera sa slike sa sprčenim burgerom koji dobijete, a nekada pobeda na izborima. Izgleda da sam pobrkao davna, pradavna vremena sa današnjim. Nema veze, ionako se nije puno promenilo od tada.

Danas je više nego ikad potrebno umiriti Bogove konzumerizma, Bogove apsolutizma, Bogove globalizma i ostale Bogove sa spojenim prstima staromodnim prinošenjem žrtvi. Nema potrebe da se okrećete i gledate ko će biti sledeći! Niste devica ali svako od vas će doći na red. Možda su vas već koliko sada, gurnuli s leđa u okno vulkana, gde vas na kraju ambisa čeka užarena lava koja dezintegriše. Nema veze, mi smo odavno priželjkivali tu čast da zarad njihovog boljitka damo i svoj život ako treba.

Ono što predlažem je sledeće. Kao prvo, po čemu je to Nazarbajev bolji od našeg predsednika? Okej, ovaj se povukao posle trideset godina, ovaj naš je tek sedam psećih godina na vlasti. Dakle ima vremena da se povuče. Dok taj momenat ne bude došao, a neće doći nikada, mislim da bi bilo sasvim u redu da ime glavnog grada preimenujemo u Nova Aleksandrija? Na primer? Ionako je Beograd odavno prestao da liči na sebe. Osim što je uspeo da od svih nas napravi jeftinu radnu snagu, spremnu da nosi pelene ako treba, poništi istoriju i gotovo uništi čitavu floru i faunu, uspeo je da ovaj grad učini neprepoznatljivim. Polako, na uništavanju faune još uvek radi. Ako on nije zaslužio ništa od nas, onda ja zaista ne znam ko je? Jeste da nas ponekad naziva pogrdnim imenima, ali kao otac nacije on to radi, ubeđen sam, samo zato što nas neizmerno voli.