Dug je najbolji drug 1

Sa sadašnjim „pikom drugog talasa“, kako su to formulisali članovi Kriznog štaba, verovatno ćemo stići do 33 milijarde. Ako, ne daj Bože, usledi i „treći pik“, spoljni dug će biti još veći. Pogotovo ako država bude morala da za „drugi pik“ korone, privredi isplati drugu turu pomoći. Pogotovo najviše ugroženim sektorima.

Setite se naše kolumne „Turizam na respiratoru“. Predlagali smo konkretne dodatne sektorske mere. Nisu nas poslušali. Kajaće se. Ako već nisu.

Izgleda da još nisu, čim predsednik ovih dana izjavi da država više neće davati nikome bespovratnu finansijsku pomoć, jer nema odakle.

Što je potpuno oprečno još jednoj „velikoj“ izjavi ministra Malog: „Da li treba da se izvinem, što je Srbija najbolja u Evropi“. Svaka čast, samo da se predsednik ne naljuti.

Sad se vraćamo stvarnim ciframa. Na kraju 2011. godine javni spoljni dug je iznosio 14,8, a na kraju 2019. godine 24 milijarde evra. Za tih posmatranih osam godina dug je ukupno porastao za 62 odsto. U dlaku isto kao i poreski prihodi državnog budžeta.

Dok je u tih istih „naprednih“ osam godina BDP ukupno porastao 14,6 odsto. Ono što treba da što brže raste, raslo skoro 4,5 puta sporije od onoga što treba sporije da raste. Kome sve nije jasno, morao bi se zabrinuti. Ili ništa ne vidi na „partijske“ naočari, ili mu je logika slaba strana.

Jasno je da smo sa sve većim javnim dugom i porezima, od velikog deficita, stigli do suficita državnog budžeta. Sve na štetu i teret privrede. Korona će samo ubrzati ovaj proces. Kad je u pitanju javni dug.

Po poslednjim podacima koje smo pronašli, pre dve nedelje(17. juna) je javni dug Srbije iznosio 26,7 milijardi evra. Ili skoro tri milijarde više od kraja 2019. godine. Uz jasan nagoveštaj da tek sledi prodaja državnih obveznica i novo zaduživanje. Da kako-tako preživi „najbolja ekonomija u Evropi“

Jedan portal je otvorio portal stranicu „Sat javnog duga“, na kojoj građani mogu da prate rast javnog duga Srbije iz minuta u minut.

Podaci pokazuju da se javni dug Republike Srbije uvećava 92 evra svake sekunde, oko 330 hiljada evra na sat ili oko osam miliona evra dnevno.

Ako nastavi da se zadužuje po osam miliona evra dnevno, na kraju Leta Dvadesetog, spoljni dug će iznositi oko 29,5 milijardi evra.

Dok većina „dežurnih skeptika“, ali i objektivnih ekonomskih analitičara, tvrde da nas ni one 33 milijarde sa početka teksta, neće „okaditi“.

Uglavnom, vlast je shvatila filozofiju korisnog upravljanja javnim finansijama. Važno je da je puna državna kasa (mnogi tvrde, i partijska) i da se „armiji“ državnih službenika (najvernijih glasača – da bi ostali na poslu) povećavaju plate.

Za plate ovih drugih, koji rade u privredi, krivi su poslodavci. Šta država ima sa njima. Koliko imaju, toliko neka daju. Imaju toliko da je „jaz“ između „državnih“ i „privrednih“ plata sve veći. Oni koji daju, primaju realno sve manje. Onima kojima daju, sve više.

Nije logično i normalno. Ali ne zaboravite. Ovo je „obrnuta ekonomija“. U kojoj je princip „dug je najbolji dug“ jedan od kamena temeljaca. Zaduži se, povećaj poreze, napuni državnu kasu. Sve ostalo će inače biti brzo zaboravljeno.

Dnevne teme se menjaju kao na traci. Malo hleba, malo više igara. Kad budu bivši, biće za sve krivi. Po definiciji (našeg) sistema. Lagodnije je „biti kriv“ sa nekom „kintom“ u džepu.

Istorija je učiteljica života. Samo se setite Petog oktobra. Bivši su bili „krivi“ za mnogo „ostrvskih“ milijardi. Neko vreme. Posle se sve zaboravilo. Milijarde ostale na „ostrvima“. Ili se vratile kroz privatizaciju. Za nauk, i dugo sećanje.

Koliko je država stvarno dužna privredi, pokazuju i nedavno objavljeni podaci APR-a. Koji kažu da je privreda Srbije, u 2019. godini ostvarila bruto dobit od 391,2 milijarde dinara, što je 12,8 odsto manje od 2018. godine. Pri čemu je ukupna neto dobit bila 686,6 milijardi, što je za 5,2 odsto manje od 2018. Dok je neto gubitak iznosio 291,4 milijarde ili za 7,3 odsto više nego 2018. godine. Dobit manja, gubici veći. U godini kad je privredni rast (BDP) bio 4,2 odsto. Najveći u poslednjoj deceniji.

Ima li nekoga kome nije jasno. Mora da se „okreće“ (kako se to u socijalizmu govorilo). Po cenu gubitaka. U nadi da će biti bolje. (Čitaj: da će se država setiti svoje privrede).

Autor je ekonomski analitičar