Traže pomoć od države u „borbi“ protiv banaka. Uzeli stambene kredite u švajcarskoj valuti zbog nižih kamata. RTS je bio pun bankara i „eksperata“ koji su savetovali, da je došlo vreme za „stanove“. Dugoročni krediti u „švajcarcima“, sa dvostruko nižom kamatom od onih u evrima i dolarima. Posle je franak „ponizio“ evro i dolar. A kursne razlike naše „švajcarce“. Banke „zaboravile“ savete, drže se potpisanih ugovora. Ne vredi što je i posle nekoliko godina otplate „švajcarcima“ dug isti kao na početku. Onda se „digli“ malinari. Blokirali magistralni put prema Crnoj Cori. Proizvođači traže cenu od 180 dinara, hladnjačari daju jedva 100. I obe strane imaju svoju „računicu“. Hladnjačari tvrde da je ponuda veća od tražnje, da su svi počeli da sade malinu, da ima starih zaliha, i da se „rolend“ (to je ono kad se najkvalitetnije maline zamrznu „jedna po jedna“) prodaje ispod 2,5 evra. Malinari opet tvrde da se „rolend“ izvozi po ceni od gotovo četiri evra i pitaju se voze li džipove malinari, ili hladnjačari? Zatim su vozači zaustavili kamione, autobuse i aute. Gorivo skočilo 20 dinara. Država tvrdi da tako mora biti jer je nafta poskupela na berzi. Vozači i firme to znaju, ali zašto država ne smanji akcize. Zašto je naše gorivo najskuplje u okruženju, iako su nam plate veće samo u odnosu na Makedoniju i Albaniju. O Nišlijama i „Konstantinu Velikom“ već smo više puta govorili – država hoće da otme od „same sebe“. Pod uslovom da su i opštine i gradovi „država“.

Tako dolazimo do suštinske dileme – šta je, uopšte, država. Važi li još ona Hobsova definicija države kao „društvenog dogovora“ (građana da bolje žive). Ili se, kroz vreme, država „otuđila“ i postala sama sebi cilj. Zaboravila one zbog kojih postoji – građane i privredu. Može li sluga (vlast) da kaže gospodaru (narodu): hoćemo da pričamo sa vama, ako odblokirate put. Možete da protestujete koliko hoćete, ali nikako na ulici. Protest vozača zbog cene goriva je „teror manjine nad većinom“. Uzimamo „Konstantina“ jer oni dole ne znaju da ga vode (iako su broj putnika povećali za 100 puta – primedba D.V.). Cene nafte i malina su tržišna kategorija, pa nećemo da se „mešamo“. Ko im je kriv, što su verovali bankarima. Pa potpisali ugovore o stambenim kreditima. A ugovori su „svetinja“. U formalno-pravnom smislu, nema greške. Sve je po „svetinjama“ ugovoru, zakonu i tržištu. I ako su država (vlast) i narod dve suprostavljene i „zavađene“ strane. Problem nastaje ako država postoji da bi građanima bilo bolje. U najmanju ruku, mora biti dobronamerna. Narod ne možeš ukinuti, zakone možeš.

Kako bi onda „dobronamerna“ država trebalo da reaguje u pomenutim „slučajevima“. Aerodrom da nikako ne dira. Ako „ovi dole“ ne znaju, neka pošalju pomoć iz prestonice. Jer je i Niš ista država. Zar stalnim „zalaganjima“ za decentralizaciju, treba ovakav „šamar“. Malinari moraju biti stalni i dragi gosti. Jer je „crvena kraljica“ poslednja odrbrana velikog broja sela i gazdinstava. Koja pravi 200 miliona evra prihoda od izvoza. Dobronamerna država bi trebalo da se izjasni: može li se iz tekućeg budžetskog suficita povećati agrarni budžet i povećati subvencije. Svi su počeli da sade malinu. Država ne sme dozvoliti da nas sve veća konkurencija potisne sa „bogatih“ tržišta. Država, takođe, treba da javno objavi, da li je prosečna tršišna cena „rolenda“ 2,5, ili četiri evra. Da se nekome skine „magla sa očiju“. Zbog građana, zaduženih u švajcarskim francima, država je trebala odavno da interveniše. Ako banke prave tolike profite, kako ne mogu (neće) da pomognu. Sa sasluživanjem države. Kad su mogle Mađarska i Hrvatska, sa daleko veći brojem „švajcaraca“, kako ne može Srbija. Koja je već, pre gotovo dve decenije pokazala da može. Umesto da kaže, „ko vam je kriv što ste verovali Dafini i Jezdi“, ona je donela zakon o vraćanju stare devizne štednje. Siromašan narod je lako prevariti, država je tu da ga štiti, blagovremeno upozori, ili da pomogne kad nešto krene po zlu.. Slično je sa cenama goriva. Čista situacija. Apsurd je da uopšte „vozila staju“ na putevima, i traže smanjenje akciza. Država koja se hvali „punom kasom“, a pri tom ima najveće cene goriva u okruženju, morala je odmah da reaguje. Pošto „neumoljiva statistika“ kaže da su prihodi od akciza povećani gotovo tri puta (300 odsto) u odnosu na 2008. godinu (300 prema 100 milijardi dinara), dok su plate ostale iste, penzije manje, a kumulativna stopa rasta u tih 10 godina je bila 9,7 odsto. Dobronamernu državu ne bi trebalo podsećati na ove cifre. Zna to država bolje od svih nas. Samo ako hoće da“vidi“. Dakle, čekamo da država „progleda“. Da se seti, da je, makar po teoriji servis građana. Za početak, neka samo bude dobronamerna.

Autor je ekonomski analitičar