Podsećanja: Bili jednom Dafina i Jezda 1

Bilo jednom u jednoj zemlji sa dve zemlje. U prvoj Srbiji(da ne krijemo ime zemlje), postoji samo ono što se vidi na naslovnim stranama „žutara“ (S. Basara) i ekranima nacionalnih televizija, iako to stvarno ne postoji.

U drugoj Srbiji, ono što stvarno postoji, se ne vidi na narečenim medijima, i zato ne postoji. Ponavlja se mit o „dve Srbije“, nastao u vremenu SM-a. Kako je to nekad bilo, da ilustrujemo podsećanjem na (mama) Dafinu i (gazda) Jezdu.

Pre više od 27 godina, krajem „ratne“ 1991. godine, osnovane su piramidalne štedionice Dafiment banka i Jugoskandik. Nuđene su kamate od 10 do 15 posto na nemačke marke, a 160 posto na dinare. U eri hiperinflacije i sankcija. Uz divljenje i pohvale najvećih državnih funkcionera i dozvole za rad Narodne banke. Ostale su nezaboravne slike ljubljenja uglednih javnih ličnosti sa „narodnom majkom“. Uporedo sa dugim redovima štediša, ispred Londona i drugih uplatnih mesta. Neki su dežurali od ponoći. Da stignu i dobiju uplatni broj. Sa kojim bankama plaćaju marke i dinare. A banke njima daju ugovore i priznanice. Ubrzo se ispostavilo, da su davali žive pare za bezvredne papire. Razvio se i“prateći“ biznis. Prodaja uplatnih brojeva, pića i sendviča. Štedele su tri grupe građana. Siromašni, ali i boljestojeći „obični“građani za „zadnjim“ devizama iz slamarica, kontroverzni biznismeni(čitaj: mafija) i visoki državni velikodostojnici. Prva grupa se brojala desetinama hiljada, druga i treća desetinama. Dok je trajalo, imalo je i za „velike“ državne projekte, ali i za zvaničnike. Koje su imenom, prezimenom i navodno primljenim iznosima, u kasnijim sudskim procesima pominjali „bankari“ i svedoci. Brzopotezno se okoristili upravo oni koji su dobro znali da je ovaj sistem matematički i teorijski nemoguć. Pa su umesto slikanja i ljubljenja, bili dužni da spreče i zabrane prevaru desetina hiljada građana. Pošto, pre ili kasnije, sistem piramidalne štednje, mora da pukne. Biće samo za „izabrane“ sa vrha piramide – državni uglednici i „žestoki momci“. Kao i uvek, zalomilo se na običnom narodu. Samozvani „bankari“ se nisu brinuli o bilansima i tokovima gotovine. Što bi, kad se radilo o dogovorenom državnom projektu. Oni su bili, samo izvršioci.

Na sreću, postpetooktobarska država je prihvatila, iako nije morala, da su NBS i piramidalne banke svesno, i sa predumišljajem, prevarili građane, pa je 2002. godine donet zakon o vraćanju glavnog duga štedišama Dafiment banke i Jugoskandika, u ukupnom iznosu od oko 400 miliona EUR, zaključno sa 2016. godinom.

Naravoučenije glasi. Nema, i ne daj Bože, neće biti više Dafina i Jezdi. Ali se opet mnogo „krije“. Od sopstvenog naroda, koji teško živi, ali sve plaća. Tajni ugovori i leks specijalisi u jednopartijskom Parlamentu se umnožavaju. Bez javne rasprave dok se pripremaju. Bez objave u javnosti kad se potpišu. Niko ništa ne zna, osim onih nekoliko koji sve znaju. Spisak je podugačak. Ko je stvarni vlasnik Beograda na vodi, i što država za više dobija manje. Šta se desilo sa ogromnim gubicima koje je „spasonosni“(kako su tvrdili zvaničnici) profesionalni menadžment napravio u Železar, i šta je dogovoreno(ugovoreno) sa Kinezima. Kako to da što se više puteva pravi, naši putari sve manje asfaltiraju a sve više propadaju. Dok se putevi i pruge prave bez tendera, kroz tajne međudržavne ugovore sa Kinezima i Azerbejdžancima. Šta je potpisano (opet) sa Kinezima oko prodaje RTB Bor. Da li su Arapi(opet) realno ili jeftino kupili PKB. Kud nestade Tenis sa onolikim farmama i rezervisanim zemljištem bez tendera. Zašto je Beograd, posle Slavije, opet blokiran građevinskim radovima. Što neko nije pitao građane voli li više pešačke zone, fontane i jarbole od pristojnog prevoza i „sardine“ u starim autobusima koji voze prema centru. Treba li prestonici gondola, ako struka i građani kažu da ne treba, i da Kalemegdan „niko ne sme da dira“. Zašto se subvencije za novozaposlene, daju strancima bez transparentnih i unapred poznatih pravila, nego tajno, u „četiri oka“. (Poput Palme. Tebi 4, tebi 6, tebi 10 hiljada). Zašto je savezna država oduzela aerodrom svom gradu(dakle, sama sebi), kad je bio vrlo uspešan. Kako to da ER Srbija koja je sve uspešnija(po zvaničnicima), državi kao većinskom vlasniku, umesto da daje dividende, uzima subvencije. Kad će se objaviti, davno obećani, ugovor o koncesiji beogradskog aerodroma.

Naša kolumna apeluje da ovo podsećanje opomene i upozori. Sve što je, u ime naroda, dogovoreno i potpisano tajno, u „četiti oka“, može, pre ili kasnije, da donese posledice kao državni projekat piramidalne štednje. Na svim državnim projektima, sa grljenjem i ljubljenjem treba staviti oznaku: Opasno po život.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari