A stupiće, tako i tako. Prevlast 2K (Kosovo i korupcija) nad 3P ne može biti večna i beskrajna. Kako bi rekao Karl Gustav Jung, radi se o čistoj kompenzaciji. Kompenziramo ono što nemamo a što nam je nužno, onim što nam je prijatno i privlačno, a nije nužno za sopstveni „mali“ život. Što duže i jače bude trajala ova kompenzacija, otrežnjenje će biti bolnije i teže.

Verovatno sve ovo zna dobro i „glavni“. Pa zato taktizira. Šta god uradi pogrešiće. Ako preuzme odgovornost za 3P, neminovno će isprljati „lik i delo“. Ako ne preuzme, produžava narečenu kompenzaciju i neminovno bolno otrežnjenje. Da su „cifre“(bilansi) došli po svoje, pokazaće nekoliko komentara o budžetu našem nasušnom.

Visoki budžetski deficiti (kao i porast javnog duga) su „došli“ sa SEKOM (svetskom ekonomskom krizom) – počev od 2008. godine, kao posledica bržeg rasta izdataka, od budžetskih primanja. Primanja su sa 652,3 milijarde dinara (2008) došla na 788,5 u 2012. godini i svega 383 u prvom polugođu 2013. godine, što bi dalo svega 766 milijardi dinara za čitavu 2013. godinu. Plan primanja je bio 965,7 a rebalansom je sveden na 873,5 milijardi(što znači da u drugom polugođu treba ostvariti 490,5 milijardi). Što deluje gotovo neostvarivo (kako se u narodu kaže – go se ne skida). Ali i da bude tako, primanja iz rebalansa su u odnosu na 2008. porasla 39,9 posto.

Rashodi su u istom periodu (rebalans 2013. prema 2008. godini) rasli za 49,8 posto, što je naravno, uslovilo, dramatičan rast budžetskog deficita. Dakle, u kategoriji rashoda nema iznenađenja. Sve raste i drugačije ne može ni biti, bez velikih i bolnih strukturnih reformi. Završetka restrukturiranja tzv. „velikih sistema“(koji traje godinama, bez konačnog epiloga), privatizacije i transformacije javnih preduzeća(jedini preživeli dinosaurusi u Evropi, koji mnogo jedu a malo daju), reforme PIO fonda(gde je transfer iz Budžeta sa 160 u 2008. godini već stigao do 260 milijardi). A najveća promena, kao uslov svih promena, je ukidanje Partokratije i političkog zapošljavanja, koje onemogućuje realizaciju svih strategija, zalaganja i obećanja. Za ilustraciju, pogledajte samo kamate koje su sa 13,9 (2008) dostigle 91,7 milijardu (rebalans 2013.), troškove plata zaposlenih (sa 180,4 na 263,6 – i to sa planiranim uštedama) itd. Nažalost, smanjuju se jedino izdaci koji bi morali najviše da rastu – razvoj putne i ostale infrastrukture, a stagniraju transferi opštinama i gradovima – sa 65,9 (2008) na 74,1 milijardu u rebalansu za 2013. godinu, što je rast od svega 6 posto nominalno. Ako smo rekli da su u istom periodu ukupni rashodi rasli 49,8 posto, onda su ovih 6 posto prava mera „decentralizacije“ Srbije.

Posledično, rebalansirani deficit je u odnosu na 2008. godinu povećan za 351 posto (tri i po puta). Iz današnje tačke gledišta, deficit u 2008. godini (posle godina budžetskih suficita, koji nažalost nisu iskorišćeni za strukturne promene i izgradnju infrastrukture) od 50,8 milijardi dinara je vrlo skroman i podnošljiv, ali je tada tretiran „dramatično“ (kao da nismo ni slutili šta nas čeka). Kako se SEKA širila, tako je i deficit rastao, da bi neki svoj dotadašnji istorijski maksimum od 132,5 milijardi dostigao 2011. godine. Onda je došla 2012. godina. Izborna, garnirana sa SEKOM, snegovima i sušom. I naravno, sa promenom vlasti. Koja je najpre ustvrdila da smo dotakli dno, i da je ministar „čarobnim štapićem“ oterao bauk bankrotstva koji je kružio nad Srbijom(kao onaj Marksov „bauk“ iz Manifesta). Deficit se zaustavio na 192 milijarde, uz čvrste garancije, vlade, da je tu kraj i da deficit Leta Trinaestog ne sme biti veći od 121,9 milijardi. Šta se dešavalo i dešava u 2013. godini, svi vidimo. Deficit u prvom polugođu već dostigao 97,9, ako se ništa ne promeni mora da stigne do 220 milijardi. Onda je došao Rebalans, novi deficit od 178,3 i nova obećanja.

Zato je rekonstrukcija ovako dramatična. Ako stvarno rekonstruišeš, preuzimaš odgovornost za cifre. Ako ne rekonstruišeš ili „kozmetički“ zabašuriš, preuzimaš odgovornost što ne preuzimaš odgovornost. Pa proceni, bre. Šta te manje košta. By the way, u dlaku isto je i sa (novim) izborima.

Autor je ekonomski analitičar