Svi u vodi, osim Beograda i Voda

Prvi zaključak glasi: svi kukaju. Proizvođači da je sve bolje nego proizvoditi (slično kako su još naši roditelji nas zaklinjali: uči šta bilo, samo da ne budeš seljak). Građevinci da nema posla i da se teško naplaćuje, trgovci da su se marže istanjile kao toalet papir, stovarišta da su praznija nego ikada, prodavnice i diskonti da se manje kupuje i da je bitna samo što niža cena (ješćemo i ako je rok istekao, samo da bude jeftinije). Ipak najviše kukaju oni na koje svi ovi prethodni kukaju. Gospoda kupci, kako to u udžbenicima marketinga „gord(k)o“. Najveći mučenici, tvrde oni. Šta vredi kad možda i nije sve skupo, kad nema dovoljno. Čak i sa „minusom“ (Bog mu dao zdravlje), koji je jedina platežno sposobna „ulaznica“ za markete i sitije. Koja, kao pravi monopolista, zauzvrat „dere“.

Još smo u davna SM vremena utvrdili da u siromašnim vremenima dominiraju kompenzacije. Svi sa svima, sve za sve. Jedino se izlazi iz začaranog „kompenzacijskog kruga“ kad dođu „datumi“ da se bez „keša“ ne može.

Petnaestog PDV i od 20. do 30. plate, struja i telefoni (by the way, jedino država kao najveći dužnik „neće“ u kompenzacije. Sila Boga ne moli). Sad u dlaku isto. Jedan da cement za građu, onda ovaj prvi građu za kablove, a ovaj drugi cement za stiropor i stirodur, i sve tako u krug. Neretko se desi da u beskrajnim iteracijama u nekom momentu opet onaj prvi dobije svoj cement, a onaj drugi svoju građu. Svi tvrde da dobijaju. Virtuelno, u „papirima“ (fakturama i kalkulacijama). Samo para nigde nema. Kad dođu „datumi“, jadničak bez para, prinudno izbaci robu iz „kompenzacijskog kruga“ po manjoj ceni od početne (proizvođačke), a mnogo manjoj od svoje ulazne fakture. Što rađa još jedan od paradoksa „obrnute ekonomije“. Da su neke cene često niže od onih po kojima ih je proizvođač ili uvoznik „uputio“ na tržište.

Svi kukaju u načelu, u pojedinostima ima razlika. U prestonici (uglavnom na Vračaru i Zvezdari), i na Zlatiboru se gradi. Pomalo i u jednom od tri „velika“ grada. U ostalim, takoreći, nema „velikih dizalica“. Ugledni građevinci se „takmiče“ na izolacijama i popravkama i prepravkama oronulih kuća. Što su nekada radile lokalne „majstorske grupe“. Na crno, za keš. Već rekosmo da jedino u prestonici niču novi stambeni kvadrati. Na Vračaru i Zvezdari najmanje desetak „velikih dizalica“. Šta bi tek bilo, da je u Beograd na vodi, umesto developera (razvijača – onog što daje ideju, projekat i malo para, pa posle neka sam projekat sebe finansira) ušao pravi investitor. Sa svojom jednom milijardom i drugom od banke. Pa sa dve milijarde „napao“ BGH2O sa dve strane. Za tri godine bi zasijao novi grad. Umesto dve „rezidencijalne kule“. Ako je developer dao 150 miliona ili četiri posto od vrednosti BGH20, onda nije ni čudo što „target“ iznosi 30 godina (25 godina po četiri posto i pet godina za ne daj Bože).

Sve u svemu, šampion je ipak Zlatibor. Na brzinu izbrojasmo desetak „velikih dizalica“. Em što se gradi u „prstenu“, nego nastaju čitavi gradići iza „prstena“ (magistralnog puta Užice – Podgorica). Poput lepe Jelene Anžujske sa tridesetak identičnih vila sa po nekoliko apartmana. Taman da kažemo, alal vera predsedniku i lokalnoj administraciji, kad se setismo velikog naslova od pre neki dan, o „zloupotrebama“ tog istog načelnika. Neće on više dovoditi investitore i graditi, nego na sud. Jer daje loš primer i pogrešno vaspitava omladinu. Pravi je štrajkbreher. Zapeo da gradi, kad niko ne gradi. Hoće da potceni svoje kolege grado i selonačelnike. I što je najgore od svega, resorno ministarstvo građevine. Inače, već od ranije, imaju „pik“ na njega.

P. S. Pošto Zlatibor nekad behu Partizanske vode, naslov kolumne se sam „namesti“. Svi u vodi, osim Beograda i Voda. Ko ne veruje, neka malo „krene u narod“. Našom turom.