Vrućine pomutile glave

            Prži sunce ko nikada, bre. Plus raznorazni iks, ipsilon, gama zraci i joni. Protiv kojih smo u Oliverovom vaktu, donosili set „zelenih“ zakona. Što više zakona, više prđi. Mada nije svima vruće. Neki čak počeli da cvokoću. Čekajući septembar i najavljeni zakon o poreklu imovine partijskih i državnih funkcionera. Koji su se obogatili od „mizernih“ plata. Stari politički „vukovi“ koji su sve videli i zapamtili ih teše. Ne bojte se. Nije još, u srpskoj istoriji, zabeleženo, da neko donosi zakon protiv sebe. Istina, svi su ih „obećavali“. Neki i donosili. Samo što se još nije pojavio nijedan „tajkun“ među političarima. Iako svi znamo da ih ima. Kako bi inače bili „poznati i priznati“ po korupciji. Procesuiraju se i „hvataju“, ili potpuno nedužni politički protivnici, ili „sitne ribe pljuckavice“.
             Dakle, svi nešto „trabunjaju, bez veze“. Isti oni, što do skora, lametiraše nad pretećim bankrotom i avetima „žute“ prošlosti“ sad tvrde da je stanje dobro. Da smo u jeku najvećih julskih vrućina, ostvarili suficit državnog budžeta. Dva miliona „plusa“ umesto 15 miliona „minusa“. Što znači da smo bolji, kad nam se u glavama „pomuti“. Najvećim „tekućim“ evropejcima, eks nacionalistima, velike vrućine izazvale privremenu ili trajnu amneziju(vreme će pokazati), pa opet udarili u nacionalističke talambase. Sve pljunuto kao nekad. Pre dve decenije. Sa sve vojvodom, koji, uz obavezno paljenje komšijskih „bratskih“ zastava, opet obelodani, ono u što su mnogi odavno uvereni, da je SM pre(o)dao „srpske zemlje“ Franji i prihvatio „Oluju“, u zamenu za Republiku Srpsku. Smanjene plate i penzije se povećavaju je još jedna od mnogih „tropskih“ fatamorgana. Još samo da se jednog jutra, umesto Savamale i „šarenih“ ostarelih vozova, pojavi Beograd na vodi. Pa da svi definitivno padnemo u „kolektivno ludilo“. Jer kome se na ovim Božjim i političkim „vrućinama“ ne pomuti svest, taj nije „normalan“.

             Jedino se ministarka „hop, hop, hop u mestu“ drži. Ni vrućine joj ne mogu ništa. Prvo je viknula i potpisala „hop“za neke hiljade hektara na Zlatiboru, tražeći „glavu“ gradonačelnika. Kad je proučila situaciju, usledio je skok, pa je rehabilitovala gradonačelnika i hektare, a skinula glave „svojima“. Svima, osim sebi. Jer na to nema pravo, jer glava nije njena, pošto se zaklela na vernost vladi i otadžbini(čitaj – premijeru). Ovo je pravi primer borbe protiv „uticaja gama zraka na sablasne glave“. Ostati u svim vremenima i klimama, nepokolebljiv i dosledan. Prvo skočiti pa reći „hop“ je nekada važilo. Danas je važno je uzviknuti „hop, hop, hop“. Skok nije bitan. Uvek ima prečih stvari.

             Svima na Balkanu bi sopstvena bolna iskustva izbeglica i građanskog rata trebali biti dovoljna pouka i opomena za sva buduća vremena. Da se plašimo i čuvamo svih „prejakih reči“ („ubi me prejaka reč“, reče davno Branko Miljković, mi prečusmo). Da opet zbog politike i vlasti ne stradaju nevini i siromašni ljudi. Ako nam to nije dovoljno, one vaučere za besplatan domaći turizam, bolje da iskoristimo, da sve, makar deklarisane ili pritajene nacionaliste i političare, dovezemo do parka pored autobuske stanice u prestonici. Da vide očaj i bedu hiljada ljudi koji svoje „male“ živote provode na parčetu kartona prostrtom na prašnjavoj zemlji „sprženog“ parka. Da vide jata dečice od po nekoliko godina kojima su jedine igračke kamenčići i prutići sa parkovskog drveća. Pošli odnekud, zbog vlasti i politike „elita“, ni sami ne znajući gde će i kako stići. Pobegli nigde, od nekud, gde decu ubijaju. U ovaj i druge parkove „očaja“ obavezno treba pozvati i sve susedne lidere i lažne slavodobitnike svih balkanskih „oluja“ i drugih ataka na ljude i njihovo iskonsko pravo na goli život. Jer ko vidi oči ove dečice koja gladna lutaju, daleko od svojih kuća i igračaka, ne bi smeo više nikada nikoga mrzeti. Makar da ga i sebični političari podjaruju.

             Na kraju, ne znamo baš zbog čega, parafraziramo jedan stari aforizam. Što je vrh tuplji, na njega može više da stane. (Političara u „novokomponovanim“ državama). Kod nas to nije slučaj. Vrh je oštar kao igla. Samo jedan stao. Zato je ostatak piramide „tup“. Sporo i teško kapira. Nije ni čudo. Udarile vrućine u glave. Svi pobegli u zamračene kuće. Niko da prođe kroz park pored autobuske stanice. I pogleda istinu pravo u oči. Na onu malu milu dečicu.