A Boško kaže u šali: „Ja lud, on lud, daleko će da doguramo.“ Pretpostavljam da je ovo oko doguravanja mislio na Beogradski maraton.

A sad ozbiljno – pre neki dan kaže Saša Radulović da je partijsko glasilo DJB, Beogradski glas, simbol slobodnog novinarstva na koji bi trebalo da se ugledaju svi ostali, jer je, eto, Saša Radulović, pored svega, još i ekspert za žurnalistiku.

„Podržite razbijanje medijskog mraka. Izašao je novi broj Beogradskog glasa. Ovako DJB, kao vlasnik i finansijer, shvata slobodu štampe: ne meša se uredniku u posao. Beogradski glas nije propagandno glasilo. Nije ni Danas ni N1. Svi dobijaju prostor da iznesu svoje mišljenje“ – napisao je Radulović na Tviteru.

Tu je veliki vođa DJB pokazao elementarno nepoznavanje novinarstva i medijskih sloboda. Nije, naime, sloboda štampe to što u nekom listu smeš da objaviš intervju sa Aleksandrom Šapićem i Sandom Rašković Ivić, nego što ne smeš da objaviš ništa protiv Saše Radulovića.

Nagradno pitanje glasi: šta je u famoznom Beogradskom glasu izašlo protiv Saše Radulovića od prvog broja do danas? U bilo kojoj novinarskoj formi, makar i satiričnoj.

U zamenu za ovu informaciju nudim pregršt tekstova koji su protiv mene izašli u Danasu, a pisala ih je, pored ostalog, i najsmešnija pres-služba današnjice, u vlasništvu Saše Radulovića.

I sad će armija privatnih uzgajivača ega Saše Radulovića na društvenim mrežama reći: on je skoro savršen, nema ništa protiv njega, sem onoga što mu je namestio Dojče vele, i onog što mu je namestio N1, i onog što mu je namestio Danas…

Pa vidite, drugovi i drugarice DJB-ovci, u tom grmu leži sloboda štampe. I SNS-ovci misle isto za svog velikog vođu, a identično shvataju i medijske slobode.