Dražograf

U početku, kada se ta akcija pre koju godinu tek zahuktavala, sve beše obična sprdnja – nema kolumniste, komentatora ili humoriste opšte prakse koji nije predvideo neverovatnu mogućnost da će Državna komisija za kasno otkrivanje Draže Mihailovića, poznatija kao Dražograf, jednog lepog dana pljunuti u šake, dovatiti lopate u ruke i početi da kopa. Svojeručno.

– Je l’ to oni stvarno iskopavaju Dražu, il’ se zezaju? – pitao je neko prošle subote pre podne.

– Ma, zezaju se – odgovorio je opet neko. Prošle subote pre podne.

– Je l’ se to ona stvarno ubila, il’ se zeza? – čuje se na jednom snimku sa Jutjuba razgovor dvojice posetilaca koncerta Ejmi Vajnhaus na Kalemegdanu. Prošle subote uveče.

– Ma, zeza se – dobacuje treći, ubeđen da je čak i teoretski nemoguće da se Ejmi od svih svetskih metropola idealnih za „ubivanje“, ubije baš kod nas, u Atini.

To je razgovor od subote uveče, a ono što se dešavalo u subotu pre podne razjašnjava zašto je Ejmi bila ubeđena da je zapravo u Atini.

Šeta tako Ejmi Vajnhaus Adom Ciganlijom. Na njenom Tviter nalogu već su osvanuli prvi utisci: „Ženeva je divna. Jezero je fantastično. Upravo tražim vilu Vuka Draškovića“ – kad pored nje promaknu neki ljudi s lopatama & ašovima & pijucima, stigoše do livade na kojoj su klinci igrali žmurke, fudbal i raspaljivali roštilj, poput mangupa iz kraja rasteraše klince koji su igrali žmurke, fudbal i raspaljivali roštilj – i počeše da kopaju.

Tetke u jednodelnim kineskim kupaćim kostimima dezeniranim rascvetalim cvetovima gerbera, namazane dvostrukim naslagama maslinovog ulja šetaju okolo, devojke u bikinijima voze rolere, devojke u poznim godinama šetaju kerove, znojavi muškarci vuku gajbe piva i kese sa ćumurom, svi su tu zato što je subota, jedino su članovi Državne komisije za kasno otkrivanje Draže Mihailovića tu zato što im je to uobičajeni radni dan.

Na Tviter nalogu Ejmi Vajnhaus stiže demanti: „Nije Ženeva. Atina je. Upravo gledam simpatične arheologe kako raskopavaju omiljeno izletište u potrazi za onim kipovima što im lome ruke i noge.“

– Je l’ to oni stvarno iskopavaju Dražu, il’ se zezaju? – iz cele situacije s početka kupališne sezone na Adi Ciganliji, ne shvatate skoro ništa – ako je, kao što joj samo ime kaže, neka komisija državna, zašto sve deluje kao mešavina instalacije i performansa trojice uduvanih studenata arheologije? Da li je iskopavanje masovnih grobnica slično žetvi ili setvi, te mora početi baš u tačno vreme, i to u najkomičnijem momentu – dok jedan član državne komisije pozira foto-reporterima sa iskopanim koskama, iza njegovih leđa promiču dede s ronilačkim maskama, musava dečica sa kornetima sladoleda i dobavljač mesa za roštilj sa naramkom pljeskavica i suvih rebara. Još je samo falilo da članovi državne komisije i prisutni dobrovoljci zasednu u lad, otvore po zidarsko pivo, razmotaju tirolsku salamu, naseku paradajz i pola leba – pa se ništa ne bi razlikovalo od kopanja vodovodne mreže. Znate ono – slučajni biciklista prolazi i dobaci: „Kako je, majstori!? Je l’ ide poso?“ A „majstor“ se počeše po glavi i iz torbe izvadi doktorat.

Sutradan kupujete primerak svog omiljenog dnevnog lista, uglednog stogodišnjaka, taman ste mislili da više ništa posle prepodnevnih i večernjih događaja te subote ne može da vas iznenadi, kada iz pera specijalnog izveštača tog dnevnika sa lica mesta, koji se, inače, preziva Četnik, saznajete: „Od preksinoć u Beogradu, na Adi Ciganliji, posle vesti o otkriću ljudskih kostiju na mestu za koje se pretpostavlja da krije posmrtne ostatke generala Dragoljuba Draže Mihailovića, stražari delegacija Subnora. Aktivisti partizanske boračke organizacije, odmah po dolasku, upustili su se u prepirku s policajcima koji obezbeđuju lokaciju na kojoj se iskopava tajna grobnica, protestujući i pitajući zašto se tu kopa. Stražarenje u smenama nastavljeno je sve do juče oko 17 časova kada se postarija stražarska ekipa povukla s lica mesta, a ne zna se da li su nekadašnji partizani prešli na konspirativne metode osmatranja“.

Tu shvatate da Republici Srbiji uopšte nije potreban dramaturg. I da je pitanje – je’l oni to stvarno, il’ se zezaju – apsolutno suvišno. Oni to stvarno.