Miš u pivskoj flaši

Potom se zove udruženje za zaštitu potrošača. Odande prete tužbom protiv pivare. Iz udruženja za zaštitu životinja najavljuju masovne demonstracije pred Vladom. Za ceo slučaj raspituje se i kompanija „Dizni“. Interesuje ih – kako je ime onom mišu iz flaše? Da nije, možda, baš onaj na koga imaju autorska prava.

Četvrtog dana u redakciju se već masovno javljaju čitaoci koji tvrde da imaju mnogo zanimljive slučajeve – kakav miš, drugovi, pa ja sam u pivskoj flaši pronašao celo jato beloglavih supova! Viče jedan. Vrstu zaštićenu zakonom! – viće još jače. Drugi se kune da je kupio čitavu gajbu piva sa najrazličitijim primercima flore i faune. I uopšte nije ljut na pivaru, čak im je zahvalan, jer je odavno planirao da otvori zoološki vrt i botaničku baštu. Jedino ne zna gde da smesti slona. A džinovska sekvoja, nađena u flaši, ne paše skromnom dvorištu na periferiji Surčina – priča on uz prigodnu sliku sa slonom u flaši.

Čitaoci razbacani u ligeštule od Dubrovnika do Paralije uživaju čitajući dramatične priče pivopija, krišom zagledaju u pivo ne bi li se i njima posrećilo da se njihov dražesni lik pojavi na naslovnici sa flašom i mišom. Uglavnom, svi su bili srećni i zadovoljni.

Lepa neka vremena.

Onda su došla neka druga vremena kada smo uočili ne samo da neprijatelj nikada ne spava, nego i da neprijatelj nikada ne ide na letovanje.

Uz to, pivare su, izgleda, nabavile mačke, te nema više ni miševa u pivskim flašama. Ili su, moguće, miševi kao prvi pobegli s broda koji tone.

Te čitaoci zavaljeni u ligeštule od Sutomora do Hurgade danas listaju štampu s oprezom. „Hašim Tači hoće rat“- plaše ih masni naslovi dok srču ceđenu pomorandžu s pulpom.

– Gde baš sad, mamicu mu, u sred gnjuranja. Još ću da propustim i Guču – češe se po glavi trećepozivac u kupaćim gaćama, na prvom prstu Halkidikija.

– I Hrvati su nas napali mučki, s leđa, baš u sred leta. Kakav je to zločinački narod – imaju more, a ratuju u cik avgusta – ubacio se penzionisani oficir „Belih orlova“ sa šlaufom s motivima Jagodice Bobice.

– Pa i Prvi svetski je počeo u ovo doba – dobacuje čiča sa susedne ležaljke, seća se, kaže, ko da je bilo danas.

– Onaj Hitler je bio gospodin čovek. Znao je za fer plej. Napao nas je u pravo vreme, početkom proleća, taman je mogao čovek malo ratuje, pa onda mirno da se spakuje za Kušadasi – oglasio se unisono bračni par vitalnih penzionera podno razgranate palme.

Nekada, leti, na prvom programu televizije se prikazivao „Letnji bioskop“. Mogao si do mile volje da pratiš avanture kauboja i Indijanaca, nije bilo šanse da te u pola filma omete „breaking news“ sa svežim vestima sa Divljeg Zapada.

Recimo, „breaking news“ – ministar Bogdanović i pregovarač Stefanović ušli su na Kosovo alternativnim putem, preobučeni u čobane.

Nekada se tako nešto moglo desiti samo u slučaju da su Bogdanović i Stefanović ušli na Kosovo sakriveni u flašama piva. Tada bi to bila glavna vest – maskirani Srbin iz Kosovske Mitrovice plače od sreće na naslovnoj strani: „Izvukao sam flašu iz gajbe, nisam ni gledao šta je unutra, kada slučajno pogledam krajičkom oka, i imam šta da vidim – ministra Bogdanovića kako mi maše s ronilačkom maskom. Odmah su mi navrle suze radosnice“.

Još veće ushićenje nastupilo je kada je u drugoj flaši, plastikaneru od dva litra, ugledao pregovarača Stefanovića koji mu gestikulacijom pokazuje da otvori bocu i pusti ga napolje.

Već se naslućuje glavni naslov: Srbin iz Zvečana pronašao Borislava Stefanovića u boci piva!

Zašto baš piva? – pitaće neko.

Muškarci znaju zašto – skočiće vam kroz ekran u krilo onaj sa reklame.

A to bi, u stvari, samo značilo da su opet došla ona lepa vremena kada je novinarima leti mnooogooo dosadno.