Ožalošćena porodica

Obaveštajnim delovanjem prema okolnim zgradama, utvrđeno je, naime, da takav slučaj nigde nije zabeležen u tom obimu. Neko se, onda, lucidno dosetio da u pitanju može biti i kvar, pa je najdrčnija komšinica dobila zadatak da pozove službu reklamacija i objasni im biranim rečima razmere medijskog mraka. Majstori su stigli posle pola dana. U međuvremenu, neki stanari su već počeli da iznose stav kako „ovaj preostali kanal i nije tako loš„. Ne toliko jer im se stvarno svidelo da gledaju komšiluk kako vuče cegere s pijace, koliko su pomislili na moguće reperkusije. Recimo, da ih neko zanavek označi kao „manje pravoslavce“, što u podneblju gde je vera najpre shvaćena modni detalj, može da bidne loše po imidž.

Početkom devedesetih kada crkveno-pravoslavna terminologija još nije zaživela među srpskim življem, televizijske spikerke su redovno imale naviku da „Njegovu Svetost“ zovu „Njegova Svetlost“, na slavama ste mogli da dobijete porciju osveštanog žita sa šlagom, za Svetog Nikolu se postilo do ponoći, a onda je domaćin iznosio na trpezu zvezdu večeri – pečeno prase, smatrajući da je s poslednjim minutima 19. decembra okončan i post. Tih godina uspešno je tamjanom okađena jedna kockarnica u centru Beograda, masovno su krštavani svi, čak i oni koji krše bar sedam od deset božjih zapovesti, istaknuta estradna umetnica je primećena kako „Očenaš“, vrlo komplikovanu molitvu za naučiti napamet čita s papira. Uopšteno govoreći, Srbi su se trapavo vraćali veri, nalazeći opravdanje za svoje prethodno bezbošništvo: „Moji nisu slavili, da ih komunisti ne bi streljali“.

Vera, makar ono što se ovde smatra pod tim terminom, ušla je u sve pore života – jedan ovdašnji kolumnista, recimo, izostanak redovne kolumne u božićnom trobroju opravdao je izvinjenjem čitaocima u dnu strane pod naslovom: „Ne hulim na Božić“. Tabloidi imaju redovne izveštaje sa slavskih veselja estradnih zvezda, u kojima piše da je dan počeo tako što je pravoslavnim sveštenik obišao slavara „i presekao kolač po pravoslavnim običajima“. Dosad, doduše, nije zabeleženo da je neki pravoslavnom sveštenik sekao kolač po, na primer, protestantskom običaju. U izveštaju dalje sledi opis „pravoslavne trpeze, strogo posne po pravoslavnim običajima“. Na slici uz tekst, nad trpezom, u pozi kao da je ceo taj švedsko-pravoslavni sto lično zgotovila ne spavajući tri dana i tri noći, pod obavezno stoji i „slavljenica“, a iza nje neki pop folk-bend koji je prema izveštaju tabloida, „zabavljao goste do kasno u noć, a pesme su najviše naručivali Srki, Miki i Liki“. Najčešće su, poentira izveštač, tokom te pravoslavne lumperajke naručivali „Đurđevdan“, mada je bilo za očekivati da su sto evra na čelo pevaču lepili kad god izvede Tropar Svetom Nikolaju.

Onda se i bivši pravoslavni predsednik Akcione konferencije pravoslavnog Saveza komunista u firmi „Graditelj“ iz Gornjeg Milanovca, danas poznati političar, ispovedio svojevremeno da mu ne pasuje Jovanjdan kao izborni termin. Nije mu pasovao, doduše, nijedan termin iz crkvenog kalendara, jer nema tog sveca koji bi njemu i kolacionom partneru uspeo da pomogne. Objasnio je da na crveno slovo „hoće da bude opušten, da se pomoli Bogu“. Najpre, on voli crvena slova. Slova manje, ali boje razlikuje. Voli i krsne slave. Nešto više od krsnih voli mrsne slave. Na mrsnim krsnim slavama on je omiljen gost, pre ručka domaćinu asfaltira putni pravac od kapije do poljskog klozeta, putni pravac od kapije do ulaznih vrata i zaobilaznicu od kapije do štale, a onda domaćin ponukan tom kapitalnom investicijom, pred njega iznosi vola. Pečenog. Mada bi dotični pravoslavni hrišćanin pojeo i pravoslavno pečeno ogledalo samo da u njemu vidi odraz svog hristolikog lika. Taj predsednik Akcione konferencije SK naravno nije usamljen slučaj – skoro svi ovdašnji političari vazda su spremni da se rvu sa najvećim temama hrišćanskog bitisanja, pa su ovih dana u Skupštini raspravljali i ko je više cenio pokojnog patrijarha Pavla. Tačnije, utvrđivali su ko je „veći pravoslavac“, jer se po njihovom „kršćanskom“ svetonzaru pravoslavlje može izmeriti pantljikom.

Patrijarh Pavle je bio omiljen i kod pravoslavaca i kod nepravoslavaca upravo zato što se svojim životom potpuno razlikovao od prethodno opisanih. Pitanje je koliko bi se ovom skromnom čoveku koji je jedared, videvši episkopski vozni park ispred Patrijaršije, upitao: „U čemu bi se tek vozili da nisu dali monaški zavet“, svidela ova četiri dana žalosti sa pratećim programima i likovima iz Nušićeve „Ožalošćene porodice“.