Šarićeva daska za peglanje

I mislite li da tih dvestotinak duša rešenih da raskrčme ono što je Šarić godinama sticao predanim radom od sedam do tri, nije pogledalo u unutrašnjost frižidera u nadi da će tamo ugledati kesu sa prahom vanevropskog porekla? Zamislite tog srećnika, građanina pokornog, koji se danima posle diskretno raspituje kome bi mogao povoljno da uvali sadržaj frižiderske fioke, a da pri tom u budućnosti sačuva inventar sopstvenog dvosobnog stana.

U magacinu na Vilinim vodama, tik uz hipermarket „Tempo“, prekjuče je od osam ujutru vladao potpuni haos sa elementima licitacije – em što su organizatori prvi put organizovali ovako nešto, pa često nisu znali ni cene, ni šta sve pripada uz pojedine „artikle“ (da li, recimo, uz postolje za tegove idu skupa i tegovi), desilo im se da su uspešno trojici kupaca prodali – dva električna pikada, pa je „skup“ posle nekog vremena počela da obezbeđuje i policija, jer je treći, prekobrojni, vlasnik električnog pikada, hteo da bije. Ljubitelji nameštaja sedeli su zavaljeni u Šarićeve kožne garniture i čekali da jedan koga su svi zvali Brka, glavni za licitiranje ispred Direkcije, stigne i do njih, telefonirajući nekome: „Divan je sto, puno drvo, braon…“

Kupivši dva plazma televizora jedna starija plavuša u beloj haljini na bretele, koja se predstavljala kao „vlasnica obdaništa iz Krnjače“, sasvim iskreno je pitala: „A šta ću ja da radim ako Šarić dođe i traži da mu sve ovo vratim. Onda se držite dobro.“ Bila su tu i dvojica koji su upravo za 40.000 pazarili stoni fudbal i nosili ga natovarenog na kolica ukradena iz „Tempa“. Neke stvari dostizale su i desetostruku od početne cene – tako je Šarićev bicikl, s početnih 1.000, prodat za 24.000 dinara, Šarićeva pegla sa 5.000 za 17.000, dva Šarićeva usisivača marke „reinbou“ sa 2.000 za 66.000, Šarićeva daska za peglanje sa 300 na 1.300, Šarićev sto za ping-pong „made in Germany“ sa 4.000 za 24.000, dok su organizatori objašnjavali da se tehnika kupuje u viđenom stanju, ne garantuju ispravnost, te odmah plaća i nosi, takoreći „keš & keri“. „Šta ako ne radi, da se odmah obesim o gajtan“ – pitao je kupac „plazme“ bez daljinskog, ekran 125 centimetara, a šta li je tek pomislio srećni kupac Šarićeve bele stolice za manikir, očuvane.

– Bolje živeti ovako ko car 10 godina nego 300 ko bednik – konstatovao je novi vlasnik Šarićeve trake za trčanje. Pojedine je, ipak, malko peckala savest dok su vukli tek pazarene Šarićeve mašine za pranje i sušenje veša: „I mi smo mafijaši, pazi šta ti kažem.“

Prisustvo na toj veseloj licitaciji podsetilo je na „licitiranje“ stvari Dušana Spasojevića, u martu 2003, koje je bilo, doduše – baš potpuno spontano, ko ispraćaj tenkova za Vukovar. Tog predvečerja u Šilerovoj, mala novinarska ekipa sudarala se sa savesnim građanima koji su na leđa uprtili slot mašine, bilijarske stolove, donji veš, čaše, flaše, saksije i sve ostalo što je ostalo pod ruševinama na ozloglašenoj adresi. U Spasojevića kući, nije bilo više ničega „za poneti“ – goloruki srpski narod, moderni maroderi, iščupali su čak i utičnice iz zidova, bilo je primetno da je neko pokušao da odnese i mozaik delfina sa dna bazena, ali mu nije pošlo za rukom. I čekićem.

Lešinarenje i maroderstvo je ovde postalo nacionalna zabava – razumljivo je da neki antikvar želi posed nad Šarićevom daskom za peglanje ne bi li je kasnije unovčio kod kolekcionara mafijaških rariteta. Znate ono – s vaše leve strane vidite Al Kaponeovu tabakeru, pored nje je Šarićeva pegla s komplet opremom, plus fajtalica, dakle „full“. Brine, pak, što su na onoj licitaciji neki tužno uzdahnuli primetivši da u magacinu nema „predivnog okruglog bračnog kreveta“ koji su videli na televiziji u Šarića vili, mora da su već zamislili sebe u ležećem položaju na licu mesta Šarićevog hrkanja. Mentalitet onih koji su još „četres’ pete“ bez zazora uskakali u tuđe bade mantile i spavaće sobe, šest decenija kasnije još je živ, jer mentalitet je mentalitet – teško se menja, osobito kad ga država neguje nusmanifestacijama sveopšte borbe protiv kriminala i lopovluka, neovlašćenog prisvajanja tuđeg. S tim što je prisvajanje u ovom slučaju – ovlašćeno. Važno je da građanstvo zavaljeno u Šarićevu fotelju pred Šarićevim televizorom oseti svoj doprinos vraćanju poštenja u zemlju porekla.