Tunjevina s Pinka

Pinkovo istraživanje o hrvatskim sardinama obavljeno je temeljno. Naša sugrađanka Veselina govori kako je njen mačak dobio proliv nakon što mu je dala par komadića tunjevine iz konzerve na kojoj piše „Made in Croatia“. Kamera za to vreme „šeta“ po izmešanom sadržaju konzerve. Potom predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije kaže da ta hrvatska tunjevina „nije ni za životinje“, a onda sve građane Srbije poziva da u „širokom luku“ zaobilaze hrvatski trgovački lanac Idea. U prilogu emitovanom prošle nedelje, istina, fali neka topla ljudska priča, pored tople mačije priče. Evo ideje (što, da se odmah razumemo, nema nikakve veze sa trgovačkim lancem Idea):

Najpre ide kadar hodnika toksikološke klinike za tropske i hrvatske bolesti. Iz sobe, lagano, pojavljuje se Željko M. u pidžami na čijoj je prednjoj strani gornjeg dela jedna velika ružičasta fleka.

– Higijena je, dakle, užas! Ni pidžame vam ne peru. Otkud vam ta fleka – pita reporter TV Pink. „Nije to fleka. To je, znate, logo naše televizije. Ja sam vas pozvao zbog drugih stvari“ – kaže Željko M. i diskretno stavlja ruku u džep donjeg dela pidžame. „Vi znate da su mene trovali. Želim ovom prilikom da se izvinim svim članovima familije Bordžija, kao i moje familije, koje sam nepravedno osumnjičio. Razrešio sam misteriju – otrovao sam se od ovoga!“ – naglo počinje da viče Željko M. i iz džepa vadi konzervu tunjevine koju kamera zumira do bar-koda i leđnog kockastog peraja tune. „Hrvatski proizvod. Tamanio sam tri konzerve dnevno. Počelo je kao kod kolege mačora. Najpre proliv. Potom muka. Zatim nesvestica. Kada sam rešio da batalim hrvatske sardine i počnem svojeručno da lovim svežu jadransku papalinu kao protivotrov, Hrvati su mi zaplenili malu petosobnu barku vrednu tri milijuna evra“, priča Željko M. svoju veoma toplu ljudsku priču.

Hrvati su Mitrovićevu barku zaplenili još u julu. Ah, taj JUL! Otkad se i sam pojavio jednog JUL-a Željko M. je porive za bavljenje istraživačkim novinarstvom dobijao tek kada se oseti lično pogođenim. Do tada je bio klasičan idiot, ali u izvornom, antičkom smislu te reči, što će reći – onaj kome uopšte nije stalo do javnih pitanja. Nije ga zanimalo da li je neki režim diktatorski, da li neko buši gume srpskim turistima po Hrvatskoj, mislio je da je „Oluja“ folk bend iz Šapca, a da je „Bljesak“ novi album Svetlane Ražnatović, nije ga doticalo da li srpske mačke dobijaju proliv od hrvatske tunjevine, razmišljao je samo kako da živi po onoj devizi iz prvog pasusa.

Međutim, kad god bi neko taknuo po njegovom superlegalnom biznisu, nekretnini ili jahti, prestajao je da bude idiot, u izvornom, antičkom smislu reči, i počinjao se baviti javnim pitanjima. Recimo, ko se još seća da je 2003. slična Pink kampanja s elementima istraživačkog novinarstva vođena protiv tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Nebojše Čovića. Razlog: „kad je teško – Čović“ negde je izjavio da treba proveriti poslovanje Mitrovićeve kompanije. Ko se još seća da je slična Pink kampanja vođena i protiv profesora FPN Čedomira Čupića. Razlog: Čupić se negde zapitao – zašto, ako se već ruše nelegalni objekti raznoraznim siromasima po Srbiji, niko ne sruši i zgradu TV Pink, koja je podignuta još u JUL-u.

U međuvremenu, Mitrović se nedavno na ručku u „Franšu“ pomirio i sa svojim ličnim antibiografom Tijanićem, vlasnikom dva antologijska teksta o njemu pod naslovima „Željko – čovečija ribica“ i „Željko – idiot“. Što će reći – pomiriće se on i s Hrvatima – opet ćemo jesti hrvatske sardine i misliti, gledajući TV Pink, da je „Oluja“ Cecin maksi singl. I pitaćemo se, posmatrajući „Farmu“ od jutra do mraka, da li je dijareja rezultat sardina, ili, možda, nečeg drugog.