Važilo bi to i za etar iznad domaje, ali mnogi gledaoci, avaj, koji primaju televizijsku sliku preko raznih predajnika i repetitora, tu privilegiju nemaju. No, to je druga priča.

Kako god bilo, N1 je ubedljivo najbolja stanica u kategoriji pripremanja vesti. Po svim kriterijumima savremenog, profesionalnog i odgovornog informativnog žurnalizma. Kvalitet emisije vesti – u to će zakleti svako ko se bavi(o) tim poslom – veoma zavisi od ljudi koji se javljaju sa događaja. Od njihove obučenosti, zapravo, od nepristajanja da – ma koliko ih to moralno, duhovno i materijalno koštalo – odustanu od osnovnih zanatskih postulata.

Dabome, generalna uređivačka politika medija, celokupni redakcijski ambijent, nužni je okvir da se reporter u svakom javljanju nanovo potvrdi i tako, sve više i više, osvaja kredibilnost i poštovanje auditorijuma.

N1 ima dobre producente-urednike, verodostojne prezentere i, odista, izvanrednu selekciju izveštača.

U poslednje vreme redakcija se trudi da osvoji i dokumentarno-istaživački prostor. Odlične rezultati u tom nastojanju beleže Maja Nikolić i Ksenija Pavkov. Uz gostujuće prisustvo nezavisne produkcije „Insajder“, podiže se letvica sveukupnog kvaliteta te televizije.

Posle toliko hvale, porcija primedbi. Razgovora u studiju i na terenu ima, i to baš onoliko, po celoj programskoj vertikali. Najčešće su vrlo korektno obavljeni, sa gostima najrazličitijih provenijencija. Ali (mi) nedostaje upečatljiv i pamtljiv razgovor na političke i socijalne teme. „Hard tok“!

Znam da bi osnovnu intonaciju u tom smeru trebalo da daje Jugoslav Ćosić. I kao glodur, ali još više kao dokazani znalac tog žanra. On to retko uspeva. Nikako da sa vrati u staru formu i način kako je to činio na drugim televizijama, u prethodnim izdanjima svojih razgovaranja. NJegovom „Pressingu“ nedostaje više adrenalina, podsticajne agresije, čvrstine, provokacije…

Vara (se) Ćosić kada kaže da „pitanja svi znamo“. Ne znamo! Naročito, ona upućena pravim ljudima u pravom trenutku. Čak i ako uvek na njih nema pravih odgovora, pitanja ostaju kompas u traganju za njima.

„360 stepeni“ Branislava Šovljanskog još je u ranoj fazi. Zapravo, glavna mana je u samom formatu. Hiljadu puta viđeno, bez trunke inovacije. Bez neophodne drugosti. Autoru sledi još mnogo posla da emisiju profiliše u dobrom smeru.

Ipak, najslabija karika u razgovoru sa političarima je ono što radnim danima, pre podne, čini Minja Miletić. Mnogo je, kao, njenog htenja, pripreme za razgovor, ali i previše ega, arogancije bez pokrića, te je konačni efekat prečesto slabašan.

Digresija, možda i predlog za rukovodstvo N1: gostujući nedavno u iznajmljenom predizbornom programu baš na N1, Olja Bećković je pokazala koliko nedostaje pravim ljubiteljima dobrog razgovora.

Za više od tri godine njenog izbivanja sa ekrana nije se pojavio neko ko bi mogao da je u tom smislu nasledi. Još bolje, da izmisli nešto novo, drugačije, a kvalitetno.

Sve viđeno i ponuđeno je, više ili manje, „kineska“ verzija Bećkovićeve.