Smešnotužne slike naših života 1

Istog dana, ali uveče, autorka Olja Bećković, u višedecenijski dugoj televizijskoj reviji „Utisak nedelje“, razgovara sa odabranim gostima – u ovom ciklusu u studiju Nove S TV-a, platforma je, uz ostalo, i njen odabir zbivanja iz prošle sedmice.

U petak, u večernji smiraj (ako takvog ovde ima?), Mićko LJubičić, Voja Žanetić i Draža Petrović, u svom „Pljižu“ na N1 televiziji, u maniru humorističko-sarkastičnih divova iz onih starih lepih dana (Dejv Alen, Beni Hil, DŽon Kliz i „Montipajtonovci“) na stub srama i stida kače odvratne likove iz ovih novih ružnih dana, sprdajući se sa njima, ama baš za sve novce. (Bože, šta li im kažu – mislim na okačene na stub – njihove matere, tašte, zetovi, deca, komšije, kumovi…?)

Zoran Kesić sa ekipom NJuz neta u subotu uveče, na televiziji 02 (Nula dva, kako je ironično zovem), emituje „24 minuta“, takođe kolaž zbivanja minulih dana. To je – bar nama u manjini, onoj još relativno normalnoj – do pucanja dijafragme urnebesno smešno, ali sa ozbiljnim atacima na stabilnost nam kutnjaka, usled gnevnog trljanja jednih od drugih i osećanja totalne bespomoćnosti da poboljšamo sopstveni život, a zlotvore koji o njemu odlučuju oteramo, ali onako najravnije, u 3LPM.

Čujem iz daleka brundanje nervoznog čitaoca i sprdanje sa pročitanim redovima u smislu – eto ga još jedan pronalazač saksijske rupe. Možda. Ali, (ne)dočekano pitanje je sledeće: šta povezuje one dve ozbiljne političke emisije i ove dve, gotovo, zajebantske?

Pa, „gorivo“, poštovano čitateljstvo. Mislim na mnoge od priloga, zapravo na one verne ilustracije naših turobnih života i promenada besprizornih likova koji nam ih takvim čine, a sve provučeno kroz uredničke vizure ovdašnjih televizija.

Šta smo imali takvog (zajedničnog) prošlog vikenda?

Recimo, tirada beloruskog predsednika Lukašenka ovdašnjim narodnim poslanicima i njihove sladostrasno nasmešene okice – poput „pica na nove gaćice“ – kada je uvaženi gost govorio o izborima i opoziciji u svojoj zemlji.

Potom, afera „Krušik“, umešanost tate i sina Stefanovića i lupetanja, tim povodom, njihovog šefa. („I, šta?“ Ništa, „stručnjače“, svaka ti čast!)

Onda, ko je od režimlija u bliskom kontaktu sa vlasnikom „Jovanjice“, najveće plantaže marihuane u Evropi? (Imam-veze-nemam-veze… samo tetki da odnesem paradajz.)

Plus, upišavanje sa i oko Miće Jovanovića, rektora „megatrendskog“, lika – uz sve ostalo oko njega farsično – sa najidiotskijim šiškama na svetu. (Ne, nisam zaboravio Bajatovića i Dačića, jesu im idiotske, ali ipak nisu na svetskom vrhu.)

I za kraj – a, zapravo, najspektakularnije od svega spomenutog – slike „spontano organizovanih“ protesta pristalica vlasti protiv opozicije po srbijanskim gradovima!?!

„Imal iđe ičeg takog na svijet cijeli?“ (M. Bećković)

To je to „gorivo“. Ono što bi za sav normalni svet bilo urnebesno komično, za nas je koloplet nepomirljivih podela i razrokih pogleda na tragično svakodnevlje.