Sve ono što sam nedavno na ovom mestu napisao za Natašu Mijušković i serijal o 68-oj, u potpunosti važi i za Svetlanu Janićijević, njenu posvećenu ekipu, i dvodelni dokumentarac o 48-oj godini: izvanredno televizijsko štivo!

Narečeni dokumentarni filmovi su, nažalost, tek blistavi trenuci u poprilično sivom programskom svakodnevlju RTS, sa povremenim crnim flekama, prvenstveno u informativnoj ponudi.

Serijal „Tito – Staljin, dve nijanse crvenog“ posvećen je istorijskom sukobu Komunističke partije Jugoslavije, njenog lidera Tita zapravo, sa Staljinom, sa komunistima Sovjetskog Saveza, ali i sa svim ostalim pripadnicima, takozvanog Istočnog bloka. Čuveno pismo Informbiroa i Titovo – kako se, poput svevažeće mantre, generacijama govorilo – „Ne!“ Staljinu. Taj prvorazredni patriotski čin, izraz ogromne lične, ali i kolektivne hrabrosti, spremnosti nacije da se, bez obzira na moguće žrtve, suprotstavi mogućem višestruko snažnijem i moćnijem agresoru, imao je i mračnu, neljudsku, sadističku stranu u surovom, višegodišnjem obračunu sa političkim neistomišljenicima, društveno ekskomuniciranim, prezrenim i teško zlostavljanim kažnjenicima u logoru Goli otok.

U maniru najvećih (svetskih) dokumentarista autorka Janićijević gledalištu nudi pregršt prvorazrednih dokumenata, potom komentare i tumačenja – vrlo mudra odluka! – istoričara iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, ali i iz Rusije i Velike Britanije, i izvesnu količinu kontrolisanih emocija kroz dramatična i potresna sećanja takozvanih Golootočana.

Prezirem – ako baš ne moram – da prepričavam tuđa televizijska ostvarenja, ona odlična posebno. Sud, utisak ili komentar se podrazumeva. Ovom prilikom, u tom smislu, samo dve reči: obavezno pogledati!

Bilo bi korisno kada bi se u RTS neko latio posla i podsetio na događanja 88-e godine, takođe, vrlo sudbonosne za Jugoslaviju. Možda i kobnije od svih prethodnih, budući da se zbog zbivanja u njoj i nekolikim potonjim, bivša zajednička država (zauvek?) raspala.

Sve je počelo 9. jula (dogodilo se na jučerašnji dan), od raznih tajnih srpskih službi, vrlo dobro organizovanim i iskonstruisanim dolaskom „ugroženih Srba i Crnogoraca sa Kosova“. Uz parolu „Rušićemo Vladu u Novome Sadu“ i potom svakodnevnim mitingašenjem u takozvanom „Događanju naroda“, velikom manipulacijom, zapravo učvrste despotsku vladavinu Slobodana Miloševića. Tadašnja TV Beograd je u tome imala presudnu, izrazito propagandističku ulogu. Od spomenutog dolaska u Novi Sad, specijalne ekipe RTB su pratile svaki naredni miting, svaki partijski sastanak sa „idejno-političkom diferencijacijom“ nepodobnih i neposlušnih, veličali svaki telegram podrške Miloševiću i njegovim sledbenicima. Sve do – „uz jogurt“ – oktobarskog nasilnog sloma legalnih institucija Vojvodine.

Tada se u tu kuću uvukao virus sramnog, neprofesionalnog, slugenjarskog novinarstva koji i danas, u mutiranoj varijanti, funkcioniše u Informativnom segmentu RTS: nekritičko praćenje svakog poteza aktuelne vlasti, uz obožavanje do idolopoklonstva njene personalizacije i drastično ignorisanje svakog drugačijeg političkog mišljenja ili ponašanja.

Tvrdim da stoga film o 88. još dugo, dugo, nećemo gledati…