To nije bila jedina pohvala Aleksandra Vučića na račun Milana Stojadinovića. Naprotiv, predsednik Srbije ga često spominje u veoma pozitivnom kontekstu, što je prilično začuđujuće, a usudio bih se da kažem i zabrinjavajuće.

Naime, Jugoslovenska radikalna zajednica, skraćeno nazvana Jereza, formirana 1935. godine bila je stranka izrazito desničarskih tendencija kojoj je uzor u organizacionom i političkom smislu bila ni manje ni više nego Nacionalna fašistička partija Benita Musolinija. Stojadinović je po ugledu na po zlu čuvene italijanske „crnokošuljaše“ formirao partijsku miliciju Jereze koja je bila uniformisana i obučena u zelene košulje. Pripadnici Jereze su svog predsednika na javnim skupovima pozdravljali uzdignutom desnom rukom, takođe po ugledu na fašiste, a Stojadinović se kao premijer sastajao i bio u prijateljskim odnosima sa grofom Galeacom Ćanom, ministrom inostranih poslova fašističke Italije, vodio je politiku približavanja silama Osovine i potpisao pakt o nenapadanju sa Musolinijevim režimom. U ideološkom smislu gotovo da nije bilo razlike između Stojadinovićeve Jereze i Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor“ Dimitrija LJotića. Dobro, bila je jedna. LJotiću je politički uzor bio osnivač monarho-fašizma Šarl Moras a njegovom najvećem političkom rivalu Stojadinoviću osnivač „klasičnog“ fašizma Benito Musolini. Pripadnici JRZ su svog predsednika zvanično oslovljavali sa „vođa“. Na skupovima na kojima je govorio često su ga prekidali skandiranjem „vođa, vođa“. Još jedna identičnost sa fašizmom i Musolinijem. Članovi ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, koja je Stojadinovića smatrala reakcionarom, imali su direktivu da inkognito dolaze na Stojadinovićeve skupove i infiltriraju se među prisutne i tokom skandiranja što brže viču „vođa, vođa“ jer kada bi nametnuli takav ritam ispadalo je kao da masa skandira „đavo, đavo“. Nakon završetka Drugog svetskog rata Stojadinović je živeo u Argentini. Tamo se 1954. godine sastao sa liderom ustaša Antom Pavelićem i potpisao proglas o razbijanju socijalističke Jugoslavije i podelu njenih delova između velike Srbije i velike Hrvatske, što bi podrazumevalo nestanak republičkih teritorija Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.

Kad se sve nabrojano uzme u obzir, lako je zaključiti da Milan Stojadinović nikako nije osoba za uzor, već da zaslužuje samo prezir i gađenje. Stoga bi predsednik Srbije trebalo da prestane da ističe Stojadinovića u bilo kom „pozitivnom“ smislu. Neko će reći da, ali Vučić njega hvali kao ekonomistu i državnika a ne njegovu ideologiju. Problem je u tome što je suština Stojadinovićeve ekonomske i državničke politike bila zaštita interesa krupnog kapitala kroz takozvani korporativizam odnosno fašistički socijalni koncept kome se neskriveno divio. Reč je o izrazito zločinačkom konceptu koji je, između ostalog, doveo i do izbijanja krvavog Drugog svetskog rata. Za pristalicu takve politike i nekoga ko je pregovarao sa Pavelićem nikakvih pohvala ne može niti sme biti. Naprotiv, svaki slobodoljubiv i pravedan čovek odbacuje takve retrogradne ideje. Zabrinjava i to što intelektualna javnost u Srbiji očito slabo poznaje period pre Drugog svetskog rata pa Vučićeve reči hvale za Stojadinovića ostaju bez zaslužene kritike.