p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Pre nekoliko dana kao i svi ostali kupci strpljivo sam čekao da dođe moj red da platim račun na kasi. Kasirka je veoma brzo, sa osmehom na licu, uz obavezno „dobar dan“ svakoj od mušterija radila svoj posao. Ipak, starijem lepo obučenom gospodinu to iz nekog razloga nije bilo dovoljno pa kada je došao na red zatražio je od nje da mu da dve paklice skupocenih cigareta. Kada je ona to i učinila on je rekao „izvinite što niste brzi“. Devojka u svojim dvadesetim ga je iznenađeno pogledala i zbunjeno se osmehnula. „Ništa nije smešno, gospođice“, strogo reče on. „Trudim se koliko mogu brzo da radim, gospodine, i koleginica za drugom kasom i ja“, reče kasirka. „A to je poseban problem što ne rade sve tri kase. Neki umesto da rade hvataju zjale“, povišenim glasom je rekao kritici skloni gospodin. „Znate, na Zapadu tako nešto ne bi moglo da se desi, tamo sve kase rade u supermarketu, tamo nema zabušavanja.“ Htedoh da mu odgovorim da to baš nije tako te da sam u Londonu, Parizu, Berlinu i Beču u supermarketima viđao situacije u kojima sve kase ne rade i srušim mu „mit“ da je u razvijenim zemljama sve „bolje nego kod nas“. Htedoh mu reći i da u supermarketu u kome pazarimo niko ne „zabušava“, već da kao što je i sam mogao da vidi dok je pazario sve ostale radnice je šefica angažovala na pakovanju proizvoda. Kao neko ko je u vojsci radio u kuhinji znam koliko je pakovanje namirnica monoton i naporan posao pa krenuh da izustim tu rečenicu, ali je baš tada neuviđajni gospodin napustio supermarket sa dve paklice skupocenih cigareta. To nije jedini primer šikaniranja radnih ljudi u uslužnoj delatnosti koju sam imao prilike da vidim u Beogradu. Dešava se to i u restoranima, kioscima brze hrane, robnim kućama i drugim mestima. Ono što je najporaznije jeste da mušterije koje svoju isfrustriranost leče nad uslužnim radnicima su uglavnom i sami radni ljudi. S obzirom da bogati ne ulaze u samoposluge i ne užinaju giros sasvim je logično pretpostaviti da je reč o pripadnicima osiromašene srednje klase i radnicima. Grubo ophođenje prema uslužnim radnicima im dođe kao neki „ventil“ za svoje životne probleme. Neiskazivanje poštovanja prema kolegama radnim ljudima koji obavljaju težak posao kako bi prehranili svoje porodice predstavlja najgori oblik lumpenproleterskog sadizma. Ako veće nemaju solidarnost prema drugom radnom čoveku, ohole mušterije bi bar trebalo da se zabrinu da će u društvu u kome „nema garancije da će se isti posao obavljati do penzije“ i oni doći u situaciju da ih neko bez razloga „postrojava“, a to nije nimalo prijatno.