Svi studenti znaju da je toga dana njihov praznik ali mnogi nisu upućeni zbog čega se on obeležava. U medijima se uoči tog datuma pojave vesti da je 4.aprila 1936. godine u velikim studentskim demonstracijama ubijen student Žarko Marinović i da se u znak sećanja na njega 4.april obeležava kao Dan studenata Univeziteta u Beogradu.

Žarko Marinović, rodom iz sela Očinići u blizini Cetinja došao je na studije prava u Beograd 1933. godine. Odmah po dolasku povezao se sa pripadnicima revolucionarnog studentskog pokreta i tri godine kasnije uzeo učešće u štrajku koji je izbio zbog namere tadašnjih vlasti da disciplinuju studente i preduprede socijalne nemire uvođenjem takozvane univerzitetske policije. Pravilno ocenivši da je to napad na univerzitetsku autonomiju progresivni studenti započinju veliki štrajk 3.aprila. Sa druge strane, desničarski ortijentisani studenti su štrajk ocenili kao „komunističku pobunu“ i odlučili da mu se suprotstave. Tako je drugog dana protesta došlo do tuče između štrajkača i njihovih oponenata iz redova Organizacije nacionalnih studenata u kojoj su glavnu reč imali pripadnici omladine klerofašističke partije „Zbor“ Dimitrija LJotića. Upravo je pripadnik ljotićevskog podmladka „Belih orlova“, u sukobu ubio Žarka Marinovića ubodima nožem u leđa ispred Medicinskog fakulteta.

Žarko Marinović je jedna od prvih žrtava fašizma na našim prostorima. Zaslužuje veliko poštovanje i priznanje zbog toga što je svoj život položio u borbi za pravdu i slobodu. Međutim, može se konstatovati da je reč o zaboravljenom heroju. Dok je u vreme postojanja SFRJ Marinović slavljen kao junak, Dom studenata u Zemunu je poneo njegovo ime a grob mu je prenesen u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju stiče se utisak da je danas njegova uloga kada je reč o danu studenata Beograda gurnuta u drugi plan. Stoga bi gradske ili univerzitetske vlasti tu nepravdu trebalo da isprave. Uveliko se priča o izgradnji novih spomen obeležja u Beogradu, a neka su već i podignuta, pa bi među njima trebalo naći mesta i za Žarka Marinovića. Primera radi, njegova bista bi mogla da bude postavljena na Studentskom trgu ili ispred Pravnog fakulteta koji je studirao. Ne postoji nijedan opravdan razlog da bistu na Pravnom fakultetu ima salonski nacionalista Slobodan Jovanović a ne pravodljubivi student Žarko Marinović. Takođe, daleko je logičnije da Beograd krasi njegova bista a ne ruskog cara Nikolaja Drugog koji to ničim nije zaslužio.

Možda bi Žarko Marinović već dobio svoje spomen obeležje u Beogradu da je kojim slučajem bio pripadnik neke druge političke opcije a ne u to vreme ilegalne Komunističke partije Jugoslavije i da nije simbol i primer novim generacijama progresivnih studenata koji se bore za svoja prava. Isto tako, problem verovatno predstavlja i to što je Marinović mučki ubijen za vreme premijerskog mandata Milana Stojadinovića a zna se da je taj reakcionarni političar kome je idol bio Benito Musolini neko o kome predsednik Srbije Aleksandar Vučić priča biranim rečima.