Koliko ljudi će, ako imaju šta da jedu, uz svoj porodični obrok nastaviti da časkaju o nekoj stravičnoj saobraćajnoj nesreći, padu aviona, bombardovanju Alepa, ubistvenom terorističkom napadu usred blagdanskog pretprazničkog bleštavila, ubistvu ambasadora….. Ne znam pouzdano, mada osnovano sumnjam da ih nije malo. Takve uznemiravajuće vesti u novinama mogu da se preskoče ili naknadno pročitaju ali ih nije moguće izbeći, izuzev ako se isključe ili zatamne svi ekrani, telefonski, kompjuterski, televizijski, što je nezamislivo na ovom stepenu tehnološkog napretka. Napredak i surovost idu zajedno. Planetarno su prisutni, jer vrhovni neoliberalni vladar sveta, profit, nema ni dušu ni srce a ima naoružanje za pokoravanje. To je duga i druga priča i ne može da stane u SMS i baš zato u epskom, narativnom, narodu ne može da bude jedino opravdanje za grozne pojave sveprisutnije kod nas.

Na vest da je učenik ošamario nastavnicu niko nije reagovao, javnost ne samo što nije zgrožena, deo je pokazao sklonost aplauzu! Vest da su mladići omamili, zlostavljali, bacili u reku i usmrtili vršnjakinju, senzacionalistički se iz dana u dan dopunjava novim „tehničkim detaljima“ razboljevajući zdrave a pružajući uživanje sadomazohistima i poremećenim umovima. Uznemiravajuća je istina da su klinci zapalili i ubili beskućnika, za koji se posle utvrdilo da je bio mirotvorna, umetnička duša i ne zna se koji ga je jad naterao da ode na ulicu, svela se na komentare da li je to prekršajno ili krivično delo, pošto je reč o maloletnim delikventima. Još jedna majka je ostala bez deteta jer nemarna medicinska ekipa nije htela da uradi carski rez, … uznemiravajući niz sve je učestaliji, zgusnutiji… Da li se, makar i nevoljno, navikavamo na sve to? I da li nas država i društvo uče da baš tako i neminovno mora da bude?

Tri vesti, minulih dana jezivo onespokojavaju! Opet fantomke, ovaj put iz izbegličke kolone, izdvajaju sedmočlanu porodicu sa detencetom od dve godine, umesto u prihvatni kamp ostavljaju ih, na granici sa Bugarskom, u šumi na minus 11. Tri ženske osobe su bile u nesvesti kada je stigla državna pomoć ali tek posle alarma nevladinih organizacija SOS i Info park. Zastrašujuće su činjenice koje navode zvaničnici, da je ta porodica bila uredno prijavljena sa svim potrebnim papirima i da su je uputili u kamp u kojem, ispostavilo se, nije bilo mesta, kao da nisu mogli da se informišu pre toga, pa su, eto, fantomke odlučile da ih “ bace“, umesto da ih voze na drugo odredište… Skandalozno je saopštenje Ministarstva odbrane, kao da je palo sa Marsa i ne zna o čemu se radi ali zato ponavlja državotvornu floskulu o „najhumanijoj državi“ na migrantskoj balkanskoj ruti još jednom apelujući „na poštovanje zakonskih propisa koji uređuju način prelaska državne granice“. Pa ko je te propise prekršio ako ne vojska i policija zajedno sa Komeserijatom za izbeglice ! Ko su ti ljudi koji su uradili to? Možda su se lažno predstavljali? Ako nisu, onda se zna ko je bio u vojnopolicijskoj smeni, ko je i prema čijem nalogu ili možda samovoljno to uradio.

Zamislite kako biste se vi osećali da vas u autobusu takva jedna, neidentifikovana ekipa sa fantomkama i u različitim uniformama izbaci napolje. Meni je prva asocijacija bio voz i Sjeverin, kada je 16 ljudi odvedeno i zverski ubijeno, pa rat , pa mirna Savamala i nesrećno preminuli čuvar u Hercegovačkoj… Fantomke to je zajednički imenitelj. Možda vam se čini prejako poređenje, ali, iskustvo nas uči, da je uvek počinjalo incidentno, kao slučajno, kao nesporazum… I presretanje Đinđića kod hale Limes i Šešelj koji je mahao pištoljem i čupao skupštinske mikrofone, pa pravio spiskove nepoželjnih i huškao na rat a onda se dobrovoljno predao Haškom tribunalu, da bi danas uživao poslanički imunitet i opet počeo, kao slučajno, da traži anketni odbor u kome će on utvrditi istinu o ubistvu premijera Đinđića….

Ako je na dan najveće srpske slave, normalno da pop koji lomi slavski kolač sa domaćinom, poručuje Aci, ( premijeru) da uzme naoružanje od Rusa onda, je normalno da nas Vučić zamajava migovima 29, koje su Rusi izbacili iz upotrebe, a koje ćemo mi sami svojim parama, naravno ne njegovim, iako se ponaša kao da je on vlasnik svih, kupiti od Rusa. Postalo je normalno da se poredi sa Titom, valjda zato što je Tito dobio Drugi svetski, antifašistički rat, a Vučić izgubio Balkanski ratnohuškački, ubilački rat. E pa ne može nenormalno postati normalno uprkos propagande vlasti, zombiranih medijskih potrošača i anemičnog društva. Ako u sledećoj Novoj godini ovoliko bude starog, to je dokaz više da natpisi na tarabi ne menjaju njenu suštinu. Pa tako ni ono što Vučić priča.