U takvom su društvu pod sjajem reflektora muškarci sa steroidima, kod nas obavezno i zlatnim lancima, žene sa silikonima, bogataši u društvu takvih spodoba, političari u saradnji sa takvim bogatašima, a svi zajedno korumpirani ili pošteni, okruženi amorfnom, fragmentiranom masom anesteziranih građana, koji se kao klonovi svojih partija, s vremena na vreme, razdrmaju, sitnim poklonima, privilegijama ili golim uverenjem, da odu do birališta, ne bi li svoju prekarsku neizvesnost osvežili nekim izvesnim rezultatom. U takvim društvima „stvarni spektakl“ maskira žabokrečinu slizane i korumpirane (čast iznimkama), izvršne, sudske i zakonodavne vlasti a borba za slobodne i nezavisne medije i informacije, kao elementarno ljudsko pravo, postaje aktuelnija nego ikada.

U takvim uslovima, uz lutrije, fešte, žive zidove, doštampavane listiće i blokiranje najjačeg političkih rivala, sam blokiran od Zapada, Putin je spektakularno pobedio i pred njim je novih šest godina stolovanja Ruskom Federacijom. Pola miliona pristalica Orbana, koji su pre neki dan marširali Budimpeštom, posle niza sličnih manifestacija i pobeda u Evropi (Poljska, Slovačka, Španija, Italija…) najavljuju da će uskoro i u Mađarskoj spektakularno slaviti pobedu ksenofobizma!

Viktorijom u Beogradu predsednik Srbije je zategao i poslednju polugu lične vlasti i sada može naredne četiri godine komotno da vlada, bez opozicije, bez rekonstrukcije Vlade, bez vanrednih izbora, čak bez povećanih plata i penzija, bez lopova državnih para u zatvorima, ali sa nekima od njih na veoma visokim javnim pozicijama… Jer kada se sabere kako on lično presuđuje u raznim aferama i koga sve lično nije dao; Gašića, Petrovića, Stefanovića, Malog, Gojković, Brnabić, naslućuje se i koga prećutno ne da kao onu nesreću od rektora, verovatno će se posrećiti i Udovičiću, onda je jasno da je priča o sistemu vrednosti, demokratiji, dijalogu, nacionalnom konsenzusu i interesima Srbije, mrtvo slovo na papiru i simuliranje demokratije na postmoderni način.

Beogradski, Grudimini, Baburini, Titoviji, Suraikimi, sa ispod jedan odsto osvojenih glasova, koji moraju da vrate pare koje su dobili za izbornu utrku, dobiće nove mogućnosti da pokriju ovaj naručeni gubitak iz istog izvora iz kojeg će predsednik nagrađivati porodilje prve, druge ili treće kategorije.

Kategoriju „teškaša“, sa preko troje dece nije ni pominjao, jednu sa desetoro, videh na televiziji, živi u 23 kvadrata, nije jedina, a jedina pomoć kao sličnim mnogobrojnim porodicama je humanitarna pomoć. Ovako mizoginim rentiranjem rodnice, uvredio je žene, jer nisu „džek pot“ mašine u koje se stavlja žeton i čeka veliki dobitak, kako Vučić priželjkuje, uvredio je i sve normalne ljude koji svakodnevno svedoče spašavanju od bede takvih porodica, koje su ostale van ikakvog sistema državne brige o njima, najurenim trudnicama s posla, neravnopravnim uslovima, platama i pozicijama za žene, otpuštanju samohranih majki, iseljavanju porodica sa jedinim stanom čak i na osnovu falsifikovanih dokumenata, ubistva majki i dece…..

U takvoj situaciji nije jedino pitanje, mada je legitimno, zašto je Vučić otputovao nenajavljeno, bez pratnje u privatnu posetu Americi? Ključno je pitanje, sa kojim bi opozicija treba da se pozabavi: Kako baratati sa potrebama onih koji se ne uklapaju i ne identifikuju sa njegovom politikom, bilo da su se „nasukali“ na tanak izborni beogradski rezultat, bilo da su odsedeli kod kuće da kao „dobri građani izaberu lošu političku vlast“? Jer, dosetka: „Sedite di ste jer kaki ste ni za di ste niste!“ odavno je izgubila šarm. Razuman odgovor, na koji čekaju oni koji su glasali za opoziciju, mogao bi da glasi: Za sada ništa ali imamo u razmatranju, samo da se saberemo, dogovorimo, obavežemo da ćemo dogovoreno ostvarivati i tek potom obavestiti javnost i krenuti u osvajanje njene naklonosti, pojedinačno ili u regati! To je dugotrajan i mukotrpan proces pun institucionalnih nedostataka i nedemokratskih prepreka, koji, takođe, treba da budu konkretan deo opozicionih programa.

Takmičenje poslanika vladajuće većine u Skupštini Srbije u natpljuvavanju opozicije a time i napljuvavanju građana koji su glasali za opoziciju, a time pljuvačine po kontrolnoj i demokratskoj ulozi parlamenta, samo je po sebi iritantno i ne bi trebalo da mami političke oponente na praktikovanje iste „veštine“. To je bumerang koji se uvek vrati onom ko ga je bacio! (Marčelo)