Nož, žica, 011 1Foto: Zoran Raš

Treštala je muzika „sprem’te se, sprem’te, četnici“.

Devastirana i prljava ulica, sa mnogo zamandaljenih prodavnica iza čijih prašnjavih stakala su se nazirali prazni rafovi i gole vešalice, izgubila je svojstvo promenade za mlade i sećam se da sam je zaobilazila godinama, jer lica ljudi koji su se muvali po njoj nisu ništa dobro govorila, naprotiv, meni su delovala preteće i zastrašujuće kao da čekaju nečiji znak da krenu u napad.

I krenuli su!

I nisu stali, nažalost, do danas.

Bilo je malo zatišja kada je prestao rat, koji se u Srbiji nije nikada vodio, a sakrivane i zatrpavane istine polako počele da izbijaju na površinu, pa je sve veći broj građana Srbije počeo polako da razume i shvata da ne drži Sarajevo u blokadi Pale već obrmuto.

Hiperinflacija, piramidalne banke i izolacija počele su da dobijaju romantičarsku nišu u sećanju kako se tada lakše živelo sa 10 maraka nego posle sa 200, pa taman kada se malo udahnulo i kada su ptice prestale da padaju otrovane bojnim otrovom kojim su se đubrile zasađene oranice Vojvodine, došla je na naplatu frazetina o „najskupljoj srpskoj reči“ Kosovu.

Niko u Srbiji nije verovao da će ih „saveznici“ bombardovati.

Niko ko je pratio državne medije koji su se koju godinu ranije „proslavili“ po tome što su vest o Oluji objavili dva dana kasnije i to u nekom 45. minutu glavnog dnevnika kada su se pred Beogradom sjatile kolone izgnanih iz Hrvatske u traktorima, zaprežnim kolima, automobilima, na biciklima… koje je Miloševićeva vlast preusmeravala prema Prištini.

Svi se sećate prizivanja voditelja u dnevniku: Dođite, bombardujte nas, ne možete nam ništa! Podržani posebnim projektom, skupovima prkosa po mostovima, mahali su avionima iz Avijana!

S prvim bombama pakovane „istine“ počele su da blede i pucaju, a sve veći broj ljudi počeo da razume da je car go i da je njegova bolesna i inadžijska politika dovela do ratova koji su obespravili i desetkovali Srbe, ne samo u okruženju već i u zemlji.

Zakon o Haškom tribunalu i isporuku ratnih zločinaca potpisao je Slobodan Milošević.

Naplatna rampa na Jarinju omeđila je prostor do kojeg će se Srbi kretati. Kumanovski sporazum i priznavanje kapitulacije opet je „ukrasio“ njegov potpis.

Nož, žica, 011 2

I kada su 2000. godine građani Srbije izvojevali veliku pobedu, ratni huškači su se pritajili, da bi se kao direktni naslednici mrziteljske i nacionalističke politike reinkarnirali, ponovo poričući uzroke ratova, ponovo relativizujući istinu, i iznad svega omalovažavajući i smatrajući opasnim sve koji drukčije misle.

I što se onda čudimo što početak „Knezmiške“, koja je u međuvremenu postala elitna i nezaobilazna, ne samo za domaće već i za inostrane turiste, ponovo liči na prljavu kasabu s početka devedesetih, sa kioscima punim četničkih obeležja, uostalom izjednačeni su sa partizanima, ali i sa elitnim šopom – 011 na elitnom mestu i majicama s natpisom – nož žica!

Ko to uopšte proizvodi i ko to uopšte nosi?

Kako je to uopšte moguće, zapitaće se svako sa zrnom soli u glavi i odgovoriti – jednostavno.

Ono što se sejalo četvrt veka posle rata, sada se žanje.

Mladi, naučeni iz falsifikovanih priča u školskim udžbenicima, priča svojih idola pevača, folkera, pisaca, osuđenih ratnih zločinaca, popova, političara i uopšte naučeni i istrenirani dominantnim javnim diskursom, najpre su osvojili fudbalske stadione navijački razvaljujući istinu o genocidu u Srebrenici uz klicanje i ogromne plakate „Nož, žica, Srebrenica“, a onda su, tetošeni od aktuelne vlasti, dobili i svoju prodavnicu, sa „progenocid“ majicama (Nikolaidis).

Kada se uzburkala javnost, zatvoreni su šopovi 011, ali šta vredi kada klinci koji se „pale“ na to, ili nemaju pojma šta znači genocid, ili baš zato što znaju „lože“ se, jer mrze Muslimane.

Neznanje i mržnja najgora su kombinacija kojom se pumpa i oživljava ratnohuškačka nacionalistička ljuštura da bi se, ako zatreba, njome ponovo manipulisalo, što je izuzetno lako u dehumanizovanom društvu kao što je naše.