Razgovor je trajao satima, okupilo se mnoštvo sveta i sa improvizovane pozornice, jedan šifonjer, na koji se popeo, Stambolić je uputio poruku mira, suživota, dijaloga i dogovora. Svi su mu klicali i aplaudirali. To je bio početak njegovog političkog, a kasnije se pokazalo i fizičkog, nemilosrdnog kraja. Nedugo, potom, na isto mesto je došao novi predsednik Slobodan Milošević, ali u publici tada nije bilo Albanaca, tek po neki njegov, i obećao Srbima „niko ne sme da vas bije“. Razdragani su uzvikivali „Slobo, Srbine, svi smo uz tebe“, a onda se ispostavilo da su došle da biju NATO bombe ne samo po Kosovu i da se ono krhko što je držalo tadašnju južnu pokrajinu sa Srbijom raspalo u paramparčad.

Sklopljen je mir, tačnije „kapitulacija“ i Kosovo, Kumanovskim sporazumom predato na upravljanje većinskom stanovništvu. To je bio i početak uspona, Gazimestan, i pad Slobodana Miloševića. Onda je u predizbornoj kampanji u Kosovu Polju 2000. kandidat za predsednika, Vojislav Koštunica, umesto ovacija dobijao kamenice i vrlo brzo nakon toga završio svoj politički staž mudro se povukavši među krošnje mirne Belanovice. Sve što se posle toga radilo i radi ima čvrst okvir, sa preko 100 zemalja sveta, koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu. Prema tome, Vučić je u pravu kada kaže da treba da se radi najbolje što se može, u okviru zadatog, da bi se poboljšao status Srba. I prionuo na licu mesta da ga lično „poboljša“!

Kao glavnokomandujući dominantne političke klase koja kontroliše sve materijalne i ljudske resurse u Srbiji, delio je ili posredovao u deljenju elementarne pomoći za koju je zadužena Vlada i Kancelarija za KiM. Da nije bilo toliko mnogo, očigledno, naručenog hvaljenja šefa Kancelarije, možda bi se i poverovalo u spontanost i iskrenost, ali sve to skupa nije uspelo da zataška mučan osećaj koji je izbijao na površinu, da neki dobijaju šakom i kapom a neki palicom…. Bilo je i onih, ne zna se kojih, koji su tražili oružje i sigurno je pozivima na mir i dijalog Vučić smanjio tenzije, a možda, je kako tvrdi najobavešteniji „Informer“, sprečio rat, ali, nažalost, nije sprečio dalje instaliranje straha i napetosti jer isti oglašivač apostrofira: „Pretnje neće prestati, kao ni psihološke operacije moćnih obaveštajnih službi. Ne treba isključiti atentate, diverzije, politička nameštanja i pokušaje da se što više ovlada javnom sferom“. Pošto je anatemisao i detektovao političke oponente, nezavisne medije, organizacije i pokrete civilnog društva kao neprijatelje i strane plaćenike, nameće se ključno pitanja zašto se njegov demokratski kapacitet toliko suzio da je počeo da hapsi i studente, da li je to njegov lični stav ili je i sam podložan nečijem uticaju ili, ne daj bože, uceni?

Tako je smislio da nisu oni njegova, već lično on, njihova meta i kako reče njegov stranački zamenik Nebojša Stefanović, meta „bestijalnih“, da prevedemo, zverskih, nečovečnih napada! Neki će i poverovati o ovako ispoliranu istinu, jer drugu i drugo ne mogu da čuju. Javni prostor je obezbeđen samo za Vučićevo, ako se to uopšte može nazvati obrazloženje, da „Janković, Jeremić, Đilas, pomenuo je i druge lidere opozicije, imaju jedini cilj mržnju prema njemu i da žele na silu da pređu cenzus“. Ups? Da ne poveruješ!

Bolje biti glup kao svi nego pametan kao niko – smislile su dovitljive „Lale“ mnoooogo pre državne pojave Aleksandra Vučića, koji već petu godinu po istom narativu, oblaže javni mozak i fatira javni um… Pošto je i Vučić „žrtva“ narečene umotvorine, jer je u svojoj ranoj političkoj fazi bio glup kao svi a pametan kao niko, to jest kao Šešelj, razumem njegovu potrebu za unifikacijom i trpanjem svega pod svoj šinjel i plavi naprednjački barjak koji makar po boji podseća na evropski. Kao što će svoj plavi džemper u kome je slušao tragične ispovesti ljudi sa ivice egzistencije na Kosovu lako zameniti smokingom da bi pažljivo slušao bilijardere u Davosu i nastavio izgradnju neoliberalnog i nehumanog koncepta razvoja u svojoj zemlji, tako će, ako proceni, zavisno od tutora, mentora i savetnika, rešavati problem Kosova. Kako sada izgleda – zalagaće se za mir, što je dobro, ali ignorisaće zveckanje oružjem, što nikako ne može da bude dobro.