Tri protesta

Tri protesta, prvi iz 2016, drugih 2017 i treći 2018/2019. uspeli su, sada je jasno, samo jedno.

A to je da potroše priču o nasilnoj diktaturi Vučićeve vlasti.

O tri protesta govori se kao o nastavku jednog te istog, ali to ne stoji.

Okupljanja 2016. vodila je grupa „naših klinaca“ iz komšiluka organizovanih u Inicijativu NDB labavog imena i isto tako labavih ciljeva.

Povod je bio najveći projekat Vučićeve vlasti – gradnja luksuznog poslovno-stambenog bloka Beograd na vodi, koji po finansijskom interesu nadilazi sve moguće političke ciljeve vladajuće grupacije.

Ciljeve kao što su članstvo u EU ili odbrana Kosova, tesna saradnja sa RS i Rusijom, ili bratska sa Crnom Gorom… Inicijativa NDB nije uspela te demonstracije do 30.000 ljudi da pretvori u politički rezultat.

Ostali su ispod cenzusa na beogradskim izborima 2018. i na rubu politike.

Drugi protest 2017. nakon predsedničkih izbora vodila je grupa nepoznatih klinaca sa Fejsbuka, koji su se potom predstavili kroz više društvenih grupa – Protiv diktature, Kulturom protiv diktature i tako dalje.

Proteste NDB posećivali su više porodični ljudi, a Protiv diktature prevashodno mladi i oni koji su u njima videli jedinu šansu.

U oba slučaja organizovana opozicija zazirala je od pridruživanja.

Budući predsednički kandidat opozicije Saša Janković mahao im je sa trotoara, a tadašnji lider DS Dragan Šutanovac pazio da ne dođe i bude izviždan.

Na kraju su, poput Borisa Tadića i Vuka Jeremića, stizali na demonstracije tek kada je sve bilo gotovo, kao u veče nakon Vučićeve zakletve.

Treći protest, ubedljivo najduži i najmasovniji, bio je suštinski drugačiji. Od početka je bio vođen od strane čvrste organizacije opozicionih stranaka u Savezu za Srbiju.

Demonstrirali su razočarani glasači stranaka SZS, iz redova državnih službenika i građanstva koje je iznurivala neškolovanost, pohlepa i stalna zaglupljujuća kampanja Vučićevih naprednjaka.

U ovim protestima DS kao izvorna stranka SZS, je uspela u nekoj meri da se povrati – da obnovi tradiciju borbe protiv Miloševića iz 90-ih, a gurne u stranu rep lažno-elitističke grupacije ogrezle u pljačkaškim privatizacijama na štetu naroda i države.

Vučić je tokom 2019. učinio niz ustupaka i iz tog iscrpljujućeg razdoblja po njegovu vlast, prividno izlazi kao pobednik. Jer, pred opšte izbore 2020. nema više pravih opozicionih demonstracija, nema ni opozicione grupacije koja ima podršku birača, a izgleda neće biti ni bojkota izbora, budući da su oni koji su ga prvi proglasili (omladinska frakcija SZS pod imenom „1 od 5 miliona“) na putu da ga sruše.

A ako je priča „Vučić – diktator“ potrošena to može biti mnogo gore nego što izgleda. Jer, to je otvoren i raskrčen put za temu „Vučić – izdajnik“. Ako SNS nije poražena na pitanju demokratije, to znači da jedino može pasti na pitanju Kosova.

Oni koji likuju kako su to govorili od početka, bilo da tvrde da će Vučića niz vodu pustiti stranci, bilo da će ga oboriti Amerikanci ili Rusi, ili neko treći, zaboravljaju da primete ogromnu opasnost takvih raspleta.

Čak se i u štampi u Podgorici upućuje pitanje Milu Đukanoviću šta mu toliko treba da se „podmeće“ za Vučića time što preuzima na sebe ulogu glavnog neprijatelja Srpske pravoslavne crkve.

Crkve, koja je bila, jeste i biće protiv kosovskih izdajnika.