Foto: Radenko TopalovićZavršavamo veliki beogradski koncert u Dvorani tako što ga posvetimo jednom tek rođenom detetu. Rade, naš kompozitor i didžej, postao je pre koji dan roditelj. Kažem da je ovo zemlja tog malca. Zemlja za nas. Za sve naše ljude, svu našu decu.
Na velikom video-bimu iza nas ređaju se snimci s protesta protiv nasilja. „Vidimo se u slobodnom gradu.” Poslednje što izgovorim pre silaska s bine.
To svim srcem mislim svih ovih godina, samo što sada verujem više no ikada ranije da je poslednji voz. Ili ćemo voz uhvatiti, ili će nas pregaziti privezane za prugu. Kao destilovana ilustracija toga može nam poslužiti ono o čemu čaršija žučljivo trubi: Overlord dao intervju za NIN. Opa bato. Da vidimo.
Pretpostavljam da je suštinsko pitanje ovo: treba li davati još više prostora čoveku koji se sprda sa sopstvenim iskakanjem iz frižidera građana, nakon što se postarao da budu tako prazni da onoliki stane unutra?
Istina, kucač ovih redova neskriveno bi voleo da se dotičnome dodeli izvestan prostor, stambeni, posle poštenog suđenja u zemlji koja ima institucije.
Ne mislim, međutim, da ima išta sporno u tome da aktuelni predsednik ima intervju u NIN-u. Samo po sebi, ništa svetogrdno. Druga je stvar što je, u okolnostima kakve jesu… pa, sve to grdno.
Čitajući tekst, samo mi se potvrdila užasavajuća činjenica da mi više nemamo jedni drugima šta da kažemo. Što je prirodna posledica dugogodišnje proizvodnje stanja u kojem postoje „jedni” i „drugi”, poterani na krajnje suprotne tačke spektra do mere da je dijalog čista šmira, paradoksalno sve bljutavija što je uljudnija.
Tome sigurno nije nimalo kriv Mića Ćulibrk, ni u nameri ni u izvedbi famoznog razgovora. Kako je i sam kazao, nemoguće je da, posle sedam godina nakrcanih aferama, sve stane u sat i po.
NJegov sagovornik računao je s tim kad se napokon odazvao.
Ovo je, jasno, obraćanje drugoj publici, upravo onoj koju ne zarezuje i kojoj nije predsednik, onoj koju pred svojim vernicima naziva izdajnicima i neprijateljima države – i svako foliranje da se NIN-ove klijentele ne gnuša koliko i ona njega u startu je tragikomedija.
On je tu došao da im još jednom, u facu, kaže svoje gromko „PA ŠTA?”, i to radi uzduž i popreko celog tog formalno pristojnog saćaskavanja.
AV nije morao ni da daje intervju za NIN, mogao je samo da se fotka za naslovnu: taj preparirani kez u stvari je sve što ima da nam kaže.
Podbuo od nabujalog sopstva, od misije da ga taj cinični osmeh upućen svemu što nije On nadživi, ukazao se da malko (ali samo malko) biranijim rečima kaže Mići da laže, da radi za tajkune, sve te svoje klasik strofe i refrene koje nariče nad našom ubijenošću u pojam svakodnevno – samo je sad, eto, u svojoj poslovičnoj neustrašivosti to rekao Ćulibrku u brk, junačina naša.
Njemu činjenice dokazano ne znače ništa, naročito kad mu se strpljivo i kulturno saopšte – On sve te osobine zapravo smatra slabošću protivnika (a novinare koji nisu njegovi, dakako, doživljava tako i nikako drugačije); poput Milana Tarota, nemoguće ga je izbaciti iz uloge intervjuima: On ostaje beskrajno dosledan svojoj priči, jer zna da ništa na svetu ne provocira ljude bolje i više od toga kad im mrtav ozbiljan pričaš totalna sr*nja dok tvoj osmeh govori da to radiš namerno i svesno.
Eto jedinog razloga zašto je tu: u tome uživa do orgazmičnih razmera.
No, uprkos samoubeđenosti da je nadljudsko biće, ni Predsedniku ne polazi za rukom da predugo govori a da se ne izleti s makar nekom istinom. U ovom intervjuu beše ih na više mesta, i verovatno je baš to najzanimljiviji aspekt.
Rekao je, na primer: „Ne mogu da se snalazim u kohabitaciji.” Redak izliv iskrenosti: ili sam sve i svja, ili nikako. Kazao je o Belivuku i ekipi: „Pa ja sam ih uhapsio (…) jer je stanje postalo stvarno nepodnošljivo”, ergo bili su mi okej sve do tada.
I možda najvažnije: na pitanje o helikopterskim parama, kazao je da su to pare naroda i da ih daje narodu. Ovo mu se pak nije omaklo.
Posredi je ciljano ruganje: onamo gde ga roblje neće čitati, sladostrasno je priznao da podmićuje narod narodnim parama, dok podvaljuje priču da im to daje blagorodni milosrdni On.
Prvo ti uzmem, onda ti dam, ili ti prvo dam pa to onda ti otplaćuješ, i šta je utisak – utisak je da sam ti nešto dao. I tako dalje…
…osim ako ne sprečimo da to tako bude i dalje. Kasno je za razgovor, ljudi, jer eto kako razgovor izgleda.
Pusti pustu priču. Velikom Meštru treba odgovoriti u pisanoj formi. Olovkom, 17. decembra.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
