Suživot s uvredom 1Foto: Nemanja Maraš

Čujem da je direkt iz mlađahne koštane srži vladajuće sile stigla optužba na račun kolumnista Danasa u vezi s jadima Otužno Tužnog što ga vratiše s granice baš u času kad ga je ophrvalo ljudsko saosećanje – što je okrutnom igrom sudbe baš isti čas kad treba skrenuti pažnju s avionske nesreće u Grčkoj; pa evo, da se pridružim kolegama u nemilosti, jer grdna je muka pasti u čeljusti lava, makar i Pajkića.

Ali to nije suština, zar ne? Na ovoj našoj pozornici što repertoarski vazda reprizira napet šou pradavno smo svikli na svoje uloge. Zadate su još devedesetih, pa nećemo zameriti junošama dok svoju rolu navežbavaju – uprkos daobog belodanom talentu, ne postaje se Sarapa 2.0 preko noći, valja produbljivati, hrabro se otisnuti u safari po bespuću besramlja i onamo dosegnuti najgoreg sebe.

Nego, da mi vidimo šta smo zakulisno, jer psihologija veli da ni ljutnja ni sprdnja (dva glavna sastojka ove rubrike, prim. prev.) nisu primarno raspoloženje no tek ospoljeni izdanak nečeg drugog. Čega?

Zove me moj dobri duh, sabrat po peru Brano Mandić u Podgoricu na javnu razgovoranciju; tema: „Kako preživeti domovinu“. Jednostavno a brutalno saliveno, zamislilo me: je li to ono čime se svi mi u stvari bavimo? Podsetilo me na izvesnu – a teško da je moja, neko se sigurno pre setio – teoriju prebolevanja. Naime, ja ne verujem da istinsko prebolevanje prečesto postoji. To je domen izuzetnosti duha, sopstvo višega reda nedostižno mnogima.

Većina nas radi nešto drugo: predano se bavi ambalažiranjem užasa. Tutorijal ide otprilike ovako: ono što iz bilo kog razloga boli, progoni i satire spakuje se u čelične kanistere, pa se blindira. Na taj način radioaktivna supstanca stavlja se u privid radioneaktivnosti, te onemogući da dalje truje po svesti i srcu.

Dakle, karantin. Ali na poklopcu dosta krupnim fontom piše: „Ne otvarati, unutra je živo.“ Ako li se raspečati i obije, bilo mi sami ili kakav dobrotvor to učini za nas, supstanca izlazi s jednakom snagom koju je nekad imala, i razara. I to mu dođe to: onamo gde se nešto vaistinu pregrmi, kanistera nema, krasta se zakori pa otpadne, ožiljak podseća ali ne žiga. No, kažem, statistički neuporedivo češće mi svoje autoimune muke samo stavljamo van domašaja sebe.

Domovina je muka od te sorte. Mađarski pisac Šandor Marai u jednom romanu ima ovakav dijalog dvoje junaka: na opasku da se podatak šta ti je domovina ne može menjati na svakih nekoliko godina, sledi replika da zapravo ne može nikad, mogu samo dokumenta. Kada čitate vesti o lokalnim jezama, obavezno ćete naići na komentare a la „blago meni, na vreme sam otišao/otišla iz zemlje, a vi patite kad ste (još) glupi“.

Nezlobiva zajedljivost, ali zajedljivost. Pride jalova. Jer onaj ko (misli da) se izbavio očigledno i dalje motri situaciju, ne mogavši čak ni da se suzdrži od kvazipodbadanja. Pa šta je to nego okolišanje oko kanistera? Domovina boli, domovina se voli. Domovina se brani, čak i kad izgleda kao da se od nje braniš. To je čoveku prirođeno sidro, kotvi i kad nećeš; iz nekog razloga, mi smo mahom teritorijalne živuljke.

Zli jezici bi rekli da smo mi ovde to baš do tančina: ne samo što zapišavamo svoju teritoriju, nego nuždimo po njoj iz sve snage – znamo da je naša jer je predano osrana, i sve je našija što je više đubrimo. Ali evo: to je sprđ, to je ljutnja, to su sekundarije kojima se maskira stvarno osećanje. A to osećenje je ono iz čega neko uporno pokušava da nas izuzme: kod nas je tridesetak godina na snazi uzgoj štetočina kojima je posao – bukvalno posao, za pare i druge blagodeti – da tvrde kako neko ovde ne voli svoju zemlju.

Što je, uzgred rekav, uvreda zbog koje se jednog dana, sva je neizbežnost, moramo potući na način ne tako verbalan i stilskofigurativan. Što je strašna spoznaja s kojom mi ipak životarimo. Jer ma kako mi svikli na svoje uloge, ma kako zaboravili dubinu te uvrede – to je jedna od težih stvari koje se nekome mogu reći. Ono preko čega se ne prelazi.

I da, to nas ne sprečava da problem svakdano amortizujemo ironijom i aforizmima, bacanjem neke u srži žalostive duhovitosti u dalj, da se gorko smešimo nad svojim udesom, da zbijamo šale dok zbijamo redove. ALI. Kada vidim da ova fora s neprelaskom granice prolazi kod bilo koga, ma i jedne osobe, kada vidim da makar jedan ne razume da taj igrokaz ide u prilog režimskim nacionalistima s obe strane granice, kad pomislim kako se roguše i gorde javno a potom nam se u svojim potajama smeju što se primamo…

… onda shvatim: to je uvreda koja ne staje u kanister. I to je ono što ovde treba preživeti: suživot s tom uvredom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.