Čekanje ponedeljkom 1Foto: Miroslav Dragojević

Dok ovo pišem, Luster i Kurti sede za zajedničkim stolom sa onom dvojicom Evropljana. Prethodno su sedeli odvojeno. Kurti pola sata, a Luster jedan sat.

Iz Brisela (da li su uopšte u Briselu) stiže poverljiva dojava da je ponuđeno rešenje ponižavajuće za Srbiju. Sve redakcije RTS dobile su nalog da danas otkažu ručak i večeru i budu spremne na vesti. Pardon, ne danas, nego juče, dok ovo pišem. Danas je sve ovo stara vest.

Jedino smaranje nije. Lusterovo ubijanje u pojam čitave države je trajna radnja, jedinstveni fenomen u amaterskom rukovođenju udruženja sa više od dva člana, a naročito postaje otrovno kada nema nikakvih drugih vesti, nego čekamo da nam Luster, po olovno sivom vremenu, kad mrak pada u tri po podne, saopšti ekskluzivne vesti, koje smo ili već čuli ili za koje smo već načuli, što značajno doprinosi dosadnosti čekanja. Čak i kad se nešto zaista desi (npr. obesi se o luster), neće biti uzbudljivo.

Jedno je kad čekaš da ti vade zub. To čekanje je najčešće pod sredstvima za umirenje, jer ljudi ne vole da idu kod zubara. Drugo je kad čekaš da ti se rodi dete. Ne znam, nisam bio u prilici, ali verujem da je totalni pakao. Treće je kad čekaš da ti uruče nagradu za najboljeg komšiju, jer jedini menjaš sijalice u liftu. To je relativno lepo čekanje, jer ćeš možda dobiti i sto grama kafe kao poklon.

Koga ja lažem, ovo prethodno čekanje ne postoji. Nema takmičenja za najboljeg komšiju, ali ima uzbudljivog čekanja kao na primer kad naručiš pljeskavicu sa nekog super mesta i onda na telefonu pratiš kako je pljeskavica gotova, a dostavljač sedam minuta stoji osam blokova dalje. Pa mu psuješ majku. Pa mu psuješ oca. Pa se konačno pokrene. Pa skrene pogrešno. Pa se vrati. Pa pokupi pljeskavicu. Ura! Kreće ka tebi. Stoji na semaforu sedam minuta. Priča govno telefonom, znam ih, znam!

Onda nastavi uzbrdo, pa ode nizbrdo, pa skrene levo umesto desno. O jebem te nesposobnog, skačete po stanu, nabadate pesnicom zid, a onda žena javlja: „Evo ga, kod nas.“ Onda brzo na terasu, pa cupkaš, pa vidiš debila koji je odvezao svoj glupi prdavac tri ulaza dalje. Zove. Hvataš se za telefon, ali žena ga otima, jer zna da ćeš biti neprijatan.

„Ulaz broj šesnaest, kako vam i piše. Ne dvadeset dva. Stan je devet. Da, sigurna sam da je devet“, polemiše s maloumnikom, a ti urlaš: „Donesi mi pljeskavicu, donesi!“

I onda – zvono na interfonu. Idiot je pronašao ulaz. Ulećeš u kupatilo i turaš glavu pod ladnu vodu. Vrištiš. Eto žene s papirnom kesom. Eto sreće. Doneo mi pljeskavicu, moj brat, ljubi ga brat. Otvaraš kesu. Nema lepinje. Samo komad mesa u kutiji. Skače ti pritisak, nešto bubnji u ušima, padaš, žena zove hitnu, pa sad čekate hitnu, držeći se za ruke.

E to su čekanja, a ne čekanja retko ružnog kukavičkog preveranta i lažova Lustera da nam proda još jednu maglu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.