Interventna

Kad je završio, zbili smo nekoliko šala na račun predsednika, haha, hvala, doviđenja, a Ivica i ja idemo konačno na pivo i na razgovor, ali ne u Pravdu, gde je parking nemoguć, nego u Dorćol platz, gde idem češće nego kad je Veselin bio živ.

Idemo Svetogorskom, skrećemo u Dečansku, provlačimo se pored Doma armije do Francuske i krećemo nizbrdo, u koloni. Šest posle podne je. Negde kod Bucka opažam u retrovizoru interventni džip sa uključenim rotacionim svetlima, otprilike šest kola iza nas. Nastavlja tom razdaljinom, međutim, kad sam nastavio Francuskom pored crkve, on pretiče sva kola koja su nas razdvajala i zaustavlja se pored mene.

Pružam srdačan osmeh, očekujući da će me kao i obično prepoznati i pustiti me da nastavim svoj nevini put, ovog puta ka kafani. Jok. „Dobar dan, dokumenta“, izgovara interventni policajac, Ivica daje ličnu, a ja mu dajem dve plastične stvari koje sam izvukao iz novčanika, međutim, on kaže: „A lična?“ „Šta sam ti dao?“, uzvraćam. „Saobraćajnu i vozačku.“ „Aha, evo“, kopam malo, nalazim ličnu i pružam mu.

Sad tu sedimo kao idioti, a on stoji kao idiot. Čekamo. Znamo šta je sve interventna u stanju da uradi, pa se odlučujem na snimanje uživo, ako krene nekakvo trkeljisanje i dalje u čudu što sam se našao u toj situaciji, prvi put posle sedamnaest godina. „Da li imate nešto u kolima?“, pita napokon. „Nemam.“ „Gde živite?“ „Tu, blizu.“ „Jeste li privođeni ili osuđivani?“ „Nisam.“

Onda gleda nešto, pretpostavljam četiri kese pune đubreta, koje tradicionalno stoje iza prednjih sedišta svakog automobila koji sam ikad vozio. Nije pitao: „Ko je osoba na koju se vodi vozilo.“ Nije pitao: „Gde ste bili“, niti: „Kuda ste pošli.“ Ivicu, štaviše, nije pitao ništa. „Idem da vam proverim dokumenta, tu sam za minut“, napokon se oglašava.

Sedimo kao dva pedesetogodišnja morona, osećajući se kao dva petnaestogodišnja debila, koja je bez ikakvog razloga startovala murija na ulici. Vidim lika u džipu kako energično maše našom plastikom, a policajac s kojim smo komunicirali se vraća. „Izvolite, u redu je.“ Skrećem oštro levo, ka Dobračinoj, a oni nastavljaju niz Francusku.

Debilna priča, jel da? Zato mi je i trebalo pet dana da se nakanim da je podelim sa vama. Dve su stvari zanimljive: na telefonu mi je ostala uključena lokacija, još od menjanja gume, a on je uporno rotirao plavim svetlima pola ulice, sve dok se nije nabio pored mene. I onda ništa, kao što i treba sa uglednim i matorim novinarima poput nas dvojice. Nešto mi tu, ipak, i dalje smrdi.