Poneka krvava fleka 1Foto: Radenko Topalović

„Braćo i sestro, moj kolega i ja idemo taksijem za Kragujevac, kako bismo stigli na miting. Ako hoće još neko s nama, može! Vi ostali, dobro razmislite na čiji miting, kog dana i u koliko sati treba da stignete!“

Nadrkano se okrenuo i pošao niz ulicu, ja sam krenuo za njim, a za mnom su krenuli onaj tip i njegova riba.

Pitali smo skvrčenog dedu gde može da se uhvati taksi za Kragujevac, a on nas je uputio na autobusku stanicu u Topoli.

Taksista je vozio žutog keca. Obavestio nas je da je u Kragujevcu situacija teška, da se jedva živi, pljuvao je Miloševića i komunjare, a prizivao kralja i otadžbinu.

Devojka je sela napred, a nas trojica smo se naguzili na zadnje sedište.

Nikom nije bilo do razgovora, bili smo nadrkani što smo pristali na celu tu kretensku igru s pešačenjem, a najgore od svega bilo je što smo uvideli da i u našim redovima ima kretena istog ranga kao i u neprijateljskim.

Taksista nas je ostavio na autobuskoj stanici u Kragujevcu. Nikada u životu tamo nisam bio, nisam nikada poznavao nekog iz Kragujevca.

Prljave ulice s udžericama, namrgođeni prljavi ljudi, sivo nebo i ledeni vetar koji je iznenada počeo da duva.

Sve što sam osećao bio je neopisiv bol u tabanima, žuljevi su pucali, a ispod njih su se stvarali novi.

Krv, limfa i koža zalepile su mi se za čarape i ja sam se zapitao da li ću to ikada uspeti da skinem sa sebe.

U nekoj uličici nabasali smo na nekoliko kretena sa Miloševićevim slikama na motkama.

U Kragujevcu se održavao kontramiting. Izgledali su odvratno, s sivim kapama i džemperčinama, neobrijani i spremni za tuču.

Odjednom, iz suprotnog pravca čula se dreka i mi smo videli kako njih tridesetak trči. Ovi su bili naši, pretpostavio sam to, bili su nešto mlađi, a i izgledali su kudikamo normalnije. Dotrčali su do komunjara i počela je tuča kakvu odavno nisam gledao.

Mlatili su se motkama, plakatima, pesnicama i kamenjem, pucale su glave, tekla je krv.

Mi smo stajali i gledali, iznemogli od putešestvija, nesposobni da se uključimo u akciju. Onda je iz jedne zgradurine izletelo pedesetak pandura sa isukanim pendrecima i potrčalo ka mestu okršaja.

Naši ih nisu primetili i onda je počelo makljanje palicama, kamenjem, pesnicama, nogama, granama, svim živim, opšti krkljanac, uz urlanje i psovanje mrtve majke.

Moguće je da sus vi bili u nekom srodstvu.

Na kraju je iz neke petnaeste ulice navrlo njih preko sto, urlajući i vitlajući batinama, pa su panduri i komunjare bili prinuđeni na povlačenje.

Neko vreme demonstranti su skakali i drali se, a onda su otišli u pravcu iz kog je došla poslednja grupa. Poneka krvava fleka i razbacano kamenje bili su jedini tragovi bitke.

„Ipak je vredelo doći“, rekao je Čele. „Da su ljudi u Beogradu kao ovi ovde, Milošević bi odavno sklapao grejalice u Zabeli.“

(Odlomak iz romana „Kandže“, 2004.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari