Predizborni bojkot program 1Foto: Radenko Topalović

Pošto kolege iz medija koji nisu pod režimskom kontrolom uporno dave s gostima kojima je jedini cilj blaćenje opozicije koja izlazi na izbore u Beogradu, ja ću nastaviti svoju donkihotovsku borbu da objasnim zašto je izlazak na izbore svugde, a naročito u Beogradu, od životnog značaja.

Zašto naročito u Beogradu, a da razlog nije to što glasam u Beogradu?

Pre svega zato što je u Beogradu pobeda moguća.

Ona je zamalo izmakla decembru i da su sada svi, složno, kao što to rade u drugim sredinama, izašli na beogradske izbore, uz „Kreni-promeni“ i (ne verujem da ovo pišem) Nestora, pobednik bi se već znao.

Zašto se to nije desilo? Zašto bojkotari prodaju maglu o tome kako su „principi“ važniji od pobede na izborima u Beogradu?

Razmišljao sam o tome sto dvadeset osam puta i sto dvadeset osam puta sam došao do istog zaključka – zato da bi Šapić ostao na vlasti.

Zašto im je ovo cilj, neću ni da razmišljam, barem ne do kraja izbornog procesa.

Da li je normalno da tri dana pre izborne tišine na jednoj od dve televizije koje nisu pod režimskom kontrolom gostuje funkcioner stranke koja na izborima učestvuje svuda samo ne u Beogradu, a svoj nastup posvećuje pljuvanju opozicionih lista u Beogradu?

Pa, do sad smo morali da se naviknemo da je upravo to normalno na ovim televizijama.

Da li je normalno da ekipa polubožanstava, nazvana Proglas, u presudnom trenutku odluči da će, kako je to Zoran Kesić mudro primetio, trećeg juna reći šta treba da radimo drugog?

Naravno da je normalno, kada znate ko su i kakvi su pojedinci iz Proglasa, te da je do ostavljanja građana na cedilu došlo, ne zbog raspada opozicije, nego zbog svađe unutar srpskih moralnih gromada, oko toga da li podržati izlazak na izbore ili ne.

Proglas je trebalo odmah i da se raspusti, jer šta će mudrovati posle drugog juna, nikoga neće zanimati, pošto ćemo se baviti time kako da sačuvamo glave na ramenima kada krene naprednjačka postizborna odmazda.

Proglasovci su zaboravili na to kakva je njihova uloga – ne da arbitriraju ko je kriv a ko prav u opozicionoj svađi, nego da pomognu građanima da sruše ovo zlo.

Ova kolektivna demencija zaslužuje kolektivnu političku invalidsku penziju.

Umesto veličina iz Proglasa, tu su javne ličnosti kojima tamo niti je bilo mesta, niti treba mesto, jer samostalno, bez nevidljivih opozicionarskih dahija iza leđa, mogu da kažu šta misle, odnosno da poruče jedino što ima smisla u ovom trenutku, a to je poziv da u što većem broju izađemo na glasanje u Beogradu i svim drugim mestima u Srbiji.

Javne ličnosti koje su navodno protiv vlasti, a ne podržavaju izlazak na beogradske izbore, umesto da dostojanstveno ćute, još uvek pomažu naprednjacima u kampanji, neumorno pevajući istu providnu pesmu.

Nisu oni toliko krivi, koliko urednici koji im daju dominantan medijski prostor.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari