Umro je drug Tito 1Foto: Miroslav Dragojević

Imao sam četiri i po godine i nije mi bilo jasno zašto nema crtanog filma u sedam i petnaest, što su pratili napadi histerije i šolja s toplim mlekom „za laku noć“ koja ispada iz drhtavih dečijih ruku, a ja neutešno plačem, ispred crno-belog televizora, bez crtanog filma, bez toplog mleka, potpuno slomljen.

To je jedino čega se sećam. Te višednevne patnje zbog izostanka crtanog filma.

„Umro je jedan važan čika“, nagađam da su mi govorili, „toliko važan, da svi moraju da budu tužni sedam dana, pa čak i deca.“

Tad sam naučio da se i tuga može silom uspostaviti.

Ćale je, po službenoj dužnosti (bio zaposlen kao civilno lice u Vojno tehničkoj upravi), išao na Titovu sahranu i kad je bio TV prenos, bio sam ubeđen da ću ga videti.

Bio sam srećan, jer sahrana je bila vrhunac te smrti koja mi je teško poremetila život i posle je sve trebalo da bude kao i pre, odnosno crtani film u sedam i petnaest.

Dve godine kasnije postao sam pionir, pravi mali komunista, kao i cela moja generacija, uspešno indoktrinirana „novim talasom“ komunističke propagande, u vidu serija i filmova „Otpisani“, „Povratak otpisanih“, „Boško Buha“ i „Partizanska eskadrila“.

Bili smo potpuno nesvesni da je onima svega nekoliko godina starijima komunizam predstavljao blam, a partizanski filmovi patetično smeće.

Nas su uspešno oblikovali u „računajte na nas“, sve dok smo mi mogli da računamo na njih.

Kao mladom komunisti smetalo mi je idolopoklonstvo jednoj naduvenoj žabi koja ne ume da sastavi dve proširene rečenice (tako sam doživljavao poznog druga Tita).

Kakva smo mi to stoka pa se kunemo da sa njegovog puta ne skrenemo?

Jel to bio samo njegov put?

Probudio se jednog dana i rekao: „Drugovi, imam put. Oružanu revoluciju. A i posle imam put. Da budem vrhovno božanstvo. A i posle imam put. Da me sahranite u sarkofagu, na Dedinju.“

Baš mi je to smetalo, bio sam siguran da su „Prle i Tihi“ kokali Švabe jer su se borili za slobodu, a ne zbog toga da se Titu utre put ka položaju diktatora.

Naravno, ove bogohulne misli sam delio sa samim sobom, a kad smo se, po slomu komunizma, svi preobrazili u četnike, više ništa nije bilo bitno. 1989. bio je očigledno da je stoka koja živi na ovim prostorima, tako primitivna, da moderne i napredne ideje ne ume da usvoji bez Mesije, kome treba da se kunu, pevaju pesme, igraju kolo i o kom nikako ne smeju da pričaju viceve.

Titova diktatura bila je, dakle, naš najdalji civilizacijski domet.

Sirene su svirale u tri i pet svake godine.

LJudi i automobili su stajali, neki čak i plakali, a kako su godine prolazile, najpre su počeli da ih ignorišu, vidi ga, vozi kola a sirene sviraju, ccc, pa onda i da igraju janjine, nasred ulice, u inat „ćopavom“, u trenutku kad je dovoljno dugo mrtav da su mu sigurno van domašaja.

Onda su sirene prestale, ne sećam se tačno kad, ali svakako prekasno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.