Zašto nikad i ništa #NisamPrijavila

Deksi je čudo od osobe: pametna, hrabra i uporna mlada žena, sa osmehom koji blista i srcem na pravoj strani… Dok se još nismo poznavale, govorili su mi da liči na mene, pa sam na kraju otišla na njen profil, da se i sama uverim… OK, zaista ličimo, u fizičkom smislu – zaključila sam… Ipak, kada sam počela da čitam šta Deksi piše i kako piše, bilo mi je jasno: ova devojka je mnogo bolja od mene!

U njenim godinama još nisam imala tu odvažnost, drskost niti znanje, da stvari nazovem pravim imenima… Deksi je, čini mi se, bila feministkinja i u vrtiću, a ja sam se sa feminizmom u teorijskom smislu, srela tek negde na polovini fakulteta… I mada volim da mislim kako je Deksin „urođeni“ feminizam, donekle posledica borbe i moje generacije, činjenica je da u njenim godinama, još nisam razumela čemu feminizam služi.

Bila mi je potrebna prva, prava, ženska trauma. Prvo veliko i lično #NisamPrijavila, da shvatim da je lično – političko i da sve žene koje poznajem, dele iskustvo straha, stida i nasilja koje su bar jednom preživele. Prećutale. Sakrile. I nastavile dalje.

Radeći i družeći se sa Dejanom zvanom Deksi, nisam bila iznenađena kada je – na moje oči, jednim heštegom, ukucanim u pravom trenutku, mlada koleginica pokrenula armagedon… i kad su stotine, a zatim hiljade, pa desetine hiljada žena progovorile o svojim #NisamPrijavila iskustvima.

Ipak, čitave prošle nedelje, razmišljala sam o tome: zašto je „pravi trenutak“ bio upravo sad?!

I zašto moja generacija nije bila u stanju da ga prepozna? Ili kreira!

Zašto nismo prijavile? … Zašto nikad i ništa #NisamPrijavila?!

Kada je prvi put trebalo da prijavimo pedofila koji nas uhodi, moje drugarice i ja – nismo imale pravu reč… Ne reč kojom bismo imenovale to što taj manijak radi, već glagol kojim se to može izreći pred roditeljima. Jedina reč koju smo znale, bila je ružna, a mi smo bile relativno dobre devojčice: jesmo skitale, kasnile kući ili krale voće iz komšijskih dvorišta… ali, svakako nismo govorile ružne reči, pred odraslima.

Sem toga, nekakvom ranom, ali veoma snažnom intuicijom, slutile smo kako se iz jedne ružne reči, neće razviti ništa lepo… Znale smo da bi moglo da nam se dogodi nešto još strašnije, ukoliko jedna od nas prekrši „pakt o ćutanju“… i kad je, par godina kasnije, onaj lik prestao da nas prati – više nikad o tome nismo razgovarale. … Nikad, ili bar do leta 2021.

„Sjećate li se Drkokura?“, najednom je pitala prijateljica, dok smo – kao odrasle, prosečno uspešne i ostvarene žene, ispijale svoju dugo dogovaranu kafu.

Usledila je kratka tišina, a zatim bujica najružnijih reči koje postoje na našem jeziku.

„Zašto nikada ranije nismo pričale o ovome?“, htela sam da znam… Da li je moguće da su nama -devojčicama i brbljivicama koje su se jedna drugoj poveravale do detalja, zaista bile potrebne Milena, Iva, Danijela, hrabre Petničarke ili političarka sa dokazima o „bunga-bunga“ žurkama pedofila iz vrha vlasti?!

Da li su nam zaista bile potrebne sve druge žene i njihove priče, pa da se uopšte setimo: šta smo preživele i gde smo to zakopale? Zašto tada, kada se sve to događalo… i kad smo znale da je i ružno i opasno, nismo nikome rekle da nas proganja muškarac, bumer, osoba godina naših roditelja?!

Ova tišina, bila je duža.

„Moj otac bi ga ubio“, kazala je druga prijateljica… I nije bilo potrebe da se bilo šta doda.

Znale smo da je kazala istinu. Ili bar nešto blizu istine… Znale smo da naši životi od trenutka prijavljivanja, više nikada ne bi izgledali kao do tada. Ne bi više bilo nekažnjenog kašnjenja iz grada, niti razbojničkih pohoda na voćke iz komšijskih dvorišta. Ne bi bilo iluzije naših roditelja, da rastemo srećne i bezbedne, a ta je iluzija i nama davala iluziju slobode.

„Pa, dobro, šta nam fali danas?!“, pitala je drugarica, „Ništa nam se ne vidi, zar ne?“

Istog trenutka, znala sam da je ukazala je na glavnu fabričku grešku u podešavanjima žena naše generacije: „Ako se ništa ne vidi, onda sam dobro – idemo dalje!“

Generacija kojoj pripada Deksi, nekako zna u čemu smo grešile. One imaju prave reči i ne boje se da ih upotrebe. #Prijaviće, pa i kad sistem ne bude hteo da ih čuje, naći će drugi način da se izbore za svoj integritet. Govoriće za medije. Pisaće na mrežama. Vikaće i psovaće, dok ne istresu sve štekove i tajne, dok ne provetre sve naše kuće i sav mrak skriven, po ćoškovima.

Hvala im što su glasne, jasne i iskrene. Hvala im zbog nas, zbog njih i zbog svih. Hvala im što su više hrabre, nego što su fine, mada u svemu ostalom toliko liče na nas.