Bilbordi mržnje

Ta stranka se cinično „opravdala“ kako nema ništa protiv Srba, niti Srbije, nego se, eto, pobunila protiv agresivne srpske novokomponovane muzike, koja guši makedonski, valjda neobarok. Zanimljivije je, međutim, bilo objašnjenje vlasti u Skoplju kako oni sa očigledno šovinističkim bilbordima ne mogu ništa da učine dok neko ne podnese prekršajnu prijavu. Što znači, Makedonija je pravna država, ne može tek tako da se suzbija sloboda izražavanja.

Ali kome treba ovo usled afere sa navodnim pučem?

Srbija nije reagovala, bar nije javno. To je verovatno dobro pošto nam, inače, poslednjih godina nije manjkalo prepucavanja sa susedima. Bolje je neke stvari, ako je moguće, rešavati direktno nego preko medija. Ali ako reakcija diplomatskim kanalima nema, to nije dobro.

Srbija se nije preterano zauzimala ni za tretman Pravoslavne ohridske arhiepiskopije i za slučaj arhiepiskopa Jovana Vraniškovskog, koji je više puta robijao, već je stvar konstruktivno prepustila crkvama. Pre nego što je protiv vladike pokrenut proces zbog navodnih pronevera – mada je, na primer, bugarski Apelacioni sud svojevremeno utvrdio da je on žrtva političkog progona i u tom slučaju – on je nesumnjivo bio progonjen iz verskih razloga.

To su tvrdili, između ostalih, i Fridom haus, Amnesti internešenel, svoje rezerve izrazili su OEBS i misija SAD pri toj organizaciji. Čak je i Ljubčo Georgijevski u više navrata rekao da je arhiepiskop politički zatvorenik. Na kraju, on je iz zatvora pušten posle intervencije Ruske pravoslavne crkve, bez garancija da ponovo neće biti vraćen iza rešetaka.

Srbija je od perioda neposredno posle raspada Jugoslavije pa do danas prema Makedoniji zauzela prijateljski stav. Priznala je Makedoniju po njenom ustavnom imenu, za razliku od nekih drugih država, podrazumeva se da „priznaje“ makedonski jezik, za razliku od Bugarske. U crkveni spor se ne meša, prešla je preko toga što je Makedonija 1999. poslužila NATO agresiji uz razumevanje svih okolnosti, prešla je, u suštini, i preko odluke Skoplja 2008. da prizna nezavisnost Kosova, uz puno razumevanje osetljive međuetničke ravnoteže u Makedoniji.

Boris Tadić se, čak, prošle godine kao bivši predsednik izvinio „makedonskom narodu“ zbog svojevremenog „prisustva srpske žandarmerije“ u njihovoj zemlji. Tadić tada nije bio konkretniji, ali tvrdi se da je srpska žandarmerija u Makedoniji „prisustvovala“ 2001. za vreme oružanog ustanka Albanaca na strani makedonskih oružanih snaga. Ako je tako, logično je pitanje da li je srpska žandarmerija tamo otišla tek tako, ili je bila pozvana.

Stiče se utisak da u Skoplju Srbiju, makar povremeno, predstavljaju kao Makedoniji nenaklonjenog suseda, ali sigurno je da u toj stvari postoji jasna razlika između manipulacija određenih političkih struktura i raspoloženja makedonskog naroda.

Te manipulacije, kojima se sugrađani druge nacionalnosti i komšije ocrnjuju, naravno, nisu nepoznate ni u drugim balkanskim državama. I teško se iskorenjuju, očigledno.