U jednoj od tih emisija 1991. Šešelj je uz gromoglasan smeh publike koja ga, očigledno, nije ozbiljno shvatala – što širu publiku čiji je ova bila reprezentativni uzorak nije sprečilo da godinama masovno glasa za njega – govorio o „starom srpskom gradu Osijeku“, „velikoj srpskoj luci Splitu“, „srpskoj zemlji Bosni i Hercegovini“. Na Minimaksovo pitanje Dragani Mirković, koja je takođe bila u studiju, šta misli o Šešeljevim stavovima o srpskim zemljama, pevačica se samo smeškala i rekla „šta ja znam“. Ni ona ga nije ozbiljno shvatila.

Ali ova emisija je znamenita zbog sledeće Šešeljeve izjave: „Sad koljemo kašikom za cipele i to zarđalom i onda se autopsijom nikad ne može utvrditi čemu je žrtva podlegla, da li posledicama klanja ili od tetanusa“.

Zarđala kašika se u srpskoj politici do danas nije raspala.

Ima tu neke simbolike: Tribunal je odlučio da pusti Šešelja baš u vreme kada Evropa obeležava četvrt veka od pada Berlinskog zida. Dok Nemci slave godišnjicu svog ujedinjenja, mnogi Srbi, javno ili potajno, slave povratak Šešelja. Zašto? Motivi su različiti. Idolopoklonstvo, potreba za vođom, očaj jer im se ne dopada trenutna vlast pa otud razmišljanje „daj šta daš„, zloba iz sličnog poriva, svakako i osećaj ispunjavanja pravde, jer kakav god Šešelj bio, voleli ga ili ne, proces koji je protiv njega u Hagu vođen nije bio normalan.

Zanimljivo bi bilo, kada bi to bilo moguće, saznati šta je sada u glavama ljudi koji su godinama, posebno posle 5. oktobra, glasali za Šešelja, „starog“ Tomu i „starog“ Vučića, e da bi u jednom trenutku prešli na „drugu stranu“ i s istim žarom glasali za „novog“ Tomu i „novog“ Vučića. Možda nešto slično što je bilo u glavi generala Božidara Delića koji je bio radikal, pa naprednjak, pa opet radikal… Pa ko tu da se snađe? Naravno da je među SNS glasačima bilo onih sa čisto lukrativnim motivima, ali to je svakako bila manjina.

Aleksandar Vulin kaže da u odluci Tribunala ima nešto drugo: pokušaj destabilizacije Srbije i zastrašivanja premijera. A premijer to nije hteo da komentariše, samo je rekao kako Vulina „veoma poštuje“. Postavlja se pitanje da li su Vulinu i Vučiću bliski tabloidi koji su raspalili priče o dolasku opasnog osvetnika govorili iz svojih duša ili kao glasnogovornici?

„Nezavisne dnevne novine“ Informer pišu kako SAD i EU preko svojih ambasadora Majkla Kirbija i Majkla Davenporta Šešeljem svode Vučića i SNS „na pravu meru“. Ako tako veli Vučićev Ženmin Žibao, šta onda bi sa velikom podrškom Zapada najhrabrijem premijeru u istoriji Srbije?

Sve se ovo dešava dok se još ne zna hoće li Šešelj na operacioni sto ili na „veličanstveni miting“. Prilikom jedne ranije fame o povratku Šešelja (2011) sociolog Neven Cvetićanin rekao je da bi taj povratak imao „efekat bombe bačene u septičku jamu“. Zaista, Šešelja još nema, bomba je već pala.