Do sledeće ale

– Hteli da ubiju ovog… – kaže on čiči smeškajući se, upravo uzbuđeno zbog naslova i dodirujući ovlaš novine.

– Aha… Uzmi, čitaj – dobrodušno pruža čiča „Draganu“ novine.

Te šarene novine, odnosno kompanija koja je njihov gazda, postale su ovih dana, prema izveštajima, jedan od vlasnika najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Nekad su naši stariji sugrađani najviše voleli da čitaju najstariji list na Balkanu, danas su im omiljene razne šarene novine. Zašto? Pa, em su šarene, em jeftinije. Da li su ta vremena u kojima su penzioneri najradije čitali najnoviju akviziciju dotične kompanije bila „dobra, stara“ vrlo je diskutabilno.

Ali to je već druga tema. Ovde je reč o tome da jedna slika iz tramvaja potvrđuje činjenicu o velikoj čitanosti – i gledanosti – ovih i drugih šarenih novina u Srbiji, ne samo među penzionerima i Sinovima Draganima. Daleko od toga. A te šarene novine su, u stvari, pre – crne, što je dobro poznato.

Tako je druga šarena novina istog dana kad i prva objavila naslov koji je, otprilike, glasio „Šiptari hteli da pobiju 'orlove' „. A treća: „Biće krvi“. Sve u vezi sa minulom „istorijskom“ utakmicom u Elbasanu Albanija-Srbija.

Premijer – ta stalna meta, ako je suditi po novinama, ali i njemu najbližim zvaničnicima, svih mogućih atentatora i zaverenika – rekao je nedavno, a povodom svađe s Hrvatskom, da on „nema veze s tabloidima“ koji su tom prilikom pisali isto, prizivali zlo isto, samo su umesto Šiptara pominjane ustaše.

Dabome da nema veze. To su medijske slobode. A on je faktor mira i stabilnosti na Balkanu koji permanentno prima pohvale sa sve četiri strane sveta. Ali, čak i da je tako, može li se izjavama i konstruktivnim postupcima – što jeste bila premijerova poseta Srebrenici – graditi mir, dok se u isto vreme građani zaluđuju pričama o Šiptarima, ustašama, rečju, o neprijateljima svuda oko nas?

Tabloidi su instrument, ali ne samo oni. I ne prizivaju samo oni nesreću. U poslednjem slučaju političko-fudbalske psihoze izgledalo je da su oni koji bi trebalo da za mir i stabilnost „ostave srce na terenu“ molili Boga da nešto pođe po zlu. Maliciozno bi bilo optužiti bilo koga da je priželjkivao pogibelj, ali kao da se želelo da se utakmica ne odigra i da se stvari otrgnu kontroli.

Kad vas javni servis, pošto je kamen pogodio autobus sa fudbalerima Srbije, „iz minuta u minut“ izveštava o razvoju situacije, to je držanje tenzije u kojoj se očekuje samo pogoršanje. Možda je albanski ambasador bio drzak što u četvrtak uveče zbog kamena nije došao u Ministarstvo spoljnih poslova da primi protestnu notu, verovatno se i ogrešio o Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima. Ama, Srbija je samo Hrvatskoj, kako je Dačić letos saopštio, uputila 150 protestnih nota. Dakle, nešto tu smrducka.

Valjda se na kraju shvatilo da je bolje što je utakmice bilo. Hvala Kolarovu i Ljajiću. A mi… Do sledećeg neprijatelja i izbora, pa Jovo nanovo.