Već se onoliko gorčine prolilo zbog novogodišnje arkanske bruke u režiji beogradskog, a bogami i republičkog vladalačkog provizorijuma, pa sad nećemo o tome. Neko je lepo prokomentarisao „ovaj grad je nekada bacao svetla daleko“. Baš ih je bacao i 1996/1997.

I posle sve te demokratije – borbe za nju, njenog kakvog-takvog uspostavljanja 2000. i potonjeg kakvog-takvog demokratskog razvoja danas smo došli do toga da je Beograd manje svet nego što je bio. I Srbija sa njim. I Srbija je, dobro ne baš cela, kao što je i Beograd, ne baš ceo, to bio.

Uz sve objektivne zamerke svetu.

A zašto je manje svet? Poznata je priča o nadi koju jedno društvo ima dok teži promenama, pa kad se promena – obavezno ispod očekivanja – ostvari, nada iščili. Srbija je u ono vreme crpila energiju iz sebe. Zato je mogla da bude uzor. Kako su nade sagorevale, energija je zamirala i sve se pouzdanje usmeravalo prema spolja. Prema Zapadu, Evropskoj uniji, Rusiji, Kini, Arapima…

A sad evo i prema vođi.

Obnarodovano je upravo naslovima da „nam“ 2014. dolaze Angela Merkel, Si Đinping i Vladimir Putin. Tekstovi odzvanjaju šupljinom. Novi šef nemačke diplomatije Štajnmajer na svoje prvo zvanično putešestvije mogao bi, tužno se spekuliše, da dođe baš u naš kraj, a to bi bila prilika, vele pouzdani izvori, da se razgovara o dolasku Merkelove.

Ko se seća njene prethodne posete, ne bi se previše radovao.

Šef kineske diplomatije dolazi na proleće, a „postoji mogućnost“ da dođe i gensek KP-a i predsednik Si, objasnio je Mrkić.

A Putin je posebna priča. S pravom je predsednik Nikolić razapinjan zbog svoje odviše fleksibilne politike prema Moskvi. Sada se priča kako će na otvaranju ZOI u Sočiju „imati priliku“ da Putina pozove da nam dođe. Po koji put da ga pozove? Liči nam predsednik na odadžiju Tasu, ličnost koju u TV drami „Nikoljdan 1901“ glumi Nikola Simić, koji večito moli gazda Trivuna (Josif Tatić) da mu učini čast i dođe na slavu. A ovaj ga baš ne šljivi.

Ali je to razapinjanje Nikolića donekle i nepravedno. Kao što Milošević nije ovuda slučajno prolazio pa se samointronizovao, već ga je narod iznedrio, tako je i Nikolić destilat folksgajsta. Što ne znači da ga, posle svega, sa daljim prethodnikom treba naročito porediti.

I neka nam, hvala Bogu, dođu visoke zvanice. Doći će ako budu imale razloga. Ali se o tim razlozima baš nešto i ne trubi. Važno je da mi čekamo selebritije. Valjda je bar jedan od razloga delić od deset hiljada milijardi evra nesrećnog Bačevića, koji je umalo postao žrtveni jarac.

Uzdajmo se da će vode biti bistrije kada se ovaj interregnum vlasti najzad izborima prekine i da će onda i najmoćnije – tako ga zovu – otelovljenje narodnog duha početi da preuzima odgovornost za svoje postupke. Da ne bude više vađenja na koalicione partnere, zbunjene „podmetnute“ ministre i nepravedni svet.

Tako bismo makar za jotu odmakli od kakve-takve demokratije.