To je izgovorio – podseća Srđan Milivojević na Tviteru – Aleksandar Vučić krajem avgusta 1998. Sedam meseci pre NATO bombardovanja pomahnitali ministar informisanja priželjkivao je kopnenu intervenciju NATO.

Od kopnene intervencije nije bilo ništa. Predsednik stranke koju sada vodi Ivica Dačić izgovorio je „srećan vam mir dragi građani“, povukao svako prisustvo države sa Kosova i proglasio pobedu nad alijansom. Radikali su hteli da napuste vlast, ali su se predomislili i prihvatili trijumfalnu kapitulaciju.

Dvadeset godina kasnije Vučić se ponovo zalaže za kopnenu intervenciju, na sreću ne oružanu. Ona se sada zove razgraničenje i niko sem njega, Tačija i pojedinaca u međunarodnoj zajednici ne zna šta to tačno znači, i može samo da naslućuje. Svako u Srbiji ko ne kaže, da parafraziramo Iliju Čvorovića, „mi smo razgraničenje prihvatili, to nam je sada svetinja“ proglašava se za izdajnika.

Iako tvrdi da razgraničenje ne bi bilo po etničkoj liniji, od kada je lansirao tu ideju naglašava suprotno govoreći da je njegov cilj „razgraničenje sa Albancima“. Kako bi to izgledalo u praksi, može se spekulisati. Tači izgleda zadovoljnije, mada je to slab indikator jer od Vučića svako izgleda zadovoljnije. Ako bi etničko razgraničenje bilo sprovedeno, šta bi sprečilo dalje teritorijalne promene ka Velikoj Albaniji?

Još jedan predmet spekulacija je nekakva „kompenzacija“ za Srbiju u Bosni i Hercegovini. Na Kosovu Vučić očigledno ima s kim da dogovara razgraničenje, ali u Bosni nema. DŽon Bolton, američki savetnik za nacionalnu bezbednost, izjavio je da SAD „ne isključuju teritorijalne korekcije između Srbije i Kosova“, ali teško je očekivati da bi nešto slično Vašington mogao da nagovesti u slučaju Bosne.

Kako sada stoje stvari, mogla bi biti dopuštena dozirana balkanizacija Balkana i to je izgleda jedino čemu bi se Vučić – ali i Ivica Dačić, koji se toliko uzda u Donalda Trampa – mogli nadati. Uz tu doziranu balkanizaciju trebalo bi dobiti garancije da je to definitivni kraj teritorijalnih promena, što bi bilo veoma teško kada se zalažete za stvaranje albanskog zabrana na Kosovu.

Ko smatra da je Milošević izgubio vlast zbog Kosova, lako će praviti analogije sa aktuelnom situacijom. Ne spadam u tu „školu mišljenja“. Kad smo 1999. „pobedili“ NATO, ljudi u takozvanoj užoj Srbiji su izašli na ulice da slave kraj bombardovanja. Niko nije mislio na Kosovo, kao ni na Krajinu četiri godine pre toga. Milošević je pao zbog rušenja spolja i ogromnog nezadovoljstva unutra. Ali Kosovo za građane uopšte nije bilo tema, već uništena ekonomija, izolacija, ogorčenje zbog nasilničke i kriminalne vlasti.

Građani bi isto tako i sada mogli da prihvate Vučićevo razgraničenje, naročito ako on i Tači uspeju da nađu zajednički jezik s Briselom/Berlinom. Onda mu samo preostaje da razgraničenje lepo spakuje i da nešto „da“ pride – na primer takozvano povećanje plata i penzija.