Naravno da je rat bio vrlo smislen. Franji Tuđmanu je rat bio potreban – kako je i sam priznavao – da učvrsti svoju vlast i da napravi hrvatsku državu, s posebnim naglaskom na ono prvo. Slobodanu Miloševiću je, pak, rat bio potreban samo da bi privremeno učvrstio svoju vlast, o čemu govori sudbina krajiških Srba i njihovih vođa. Na kraju, i sudbina Miloševića samog.

Sada se o sudskom sukobu između Hrvatske i Srbije po uzajamnim tužbama za genocid takođe govori kao o besmislenom procesu. Ovo je, međutim, delimično tačno. Za Srbiju je suđenje zaista besmisleno, jer da je Srbija htela da pronađe bar nekakvu satisfakciju za narod koji je Hrvatsku napustio 1995. tužbu protiv Zagreba mogla je da podnese mnogo ranije.

Za Hrvatsku, proces u Hagu uopšte nije besmislen. Pošto je Hrvatska ušla u NATO, a onda i u Evropsku uniju sebi je, pored „nekih“ koristi od članstva u tim organizacijama osigurala i strateški nadmoćniju poziciju u odnosu na Srbiju.

Koliko god mi Srbi, neki bi rekli Srbijanci, sebe posle svega proživljenog, a naročito posle igranja sa državom od 1918. pa sve do ovih dana, doživljavali nemoćnim da ugrozimo bilo koga, percepcija „arhineprijatelja“ je drugačija.

A ako bismo pretpostavljali da je Zagreb svestan inferiorne pozicije Srbije – što deluje realnije – baš iz tog razloga Zagrebu valja da iskoristi pomenuta preimućstva kako bi na račun Srbije mogao da zadrži postojeće prednosti u odnosima sa Srbijom i pribavi nove.

Nije reč samo o nestalim osobama o kojima Srbija navodno ne dostavlja dokumenta, kako se šefica diplomatije Vesna Pusić prošle nedelje žalila Vučiću, pa zbog toga Hrvatska neće da povuče tužbu. To je tek povod. Superiornu poziciju Hrvatska može da iskoristi i van suda, i to svakako i čini, i ne treba sumnjati da će se žalbe Zagreba na navodne probleme sa Srbijom umnožavati sa daljim tokom „evropskog puta“ Srbije.

Ucena će, dakle, biti sve više, a Srbija će malo šta moći da popravi u svoju korist, pored ostalog i da njene kompanije najzad makar zakorače na hrvatsko tržište.

Politička strana suđenja je od manje važnosti, ako je uopšte i bitna. Ima mišljenja, naime, da je aktuelna vlast u Hrvatskoj izrazito sklona povlačenju tužbe, ali joj je prioritet da vlast zadrži. Ako bi od tužbe odustala, na ulicama većine hrvatskih gradova uskoro bi se našla gotovo kompletna opozicija, udruženja ratnih veterana, bar deo rimokatoličkog klera i najverovatnije sindikati koji svako malo organizuju štrajkove nezadovoljni ekonomskim prilikama. Vlast bi u takvoj situaciji bila ozbiljno ugrožena, što, naravno, ne želi. Vlast kao vlast.

Međutim, pitanje je na čemu počiva pretpostavka da je hrvatski vladajući SDP blagonakloniji Srbiji nego, na primer, HDZ. Otkako je na vlast u Hrvatskoj došao SDP, a Tadić i DS otišli sa vlasti u Srbiji, odnosi dve države u najmanju ruku stagniraju. Zašto? Više ne stoji opravdanje da je za sve kriv četnički vojvoda, predsednik Srbije koji priča koješta o Vukovaru.

Možda je tačno da desničari, pa i nacionalisti iz različitih i konkurentskih država, ponekad bolje sarađuju od „levičara“. Jedno vreme u odnosima Srbije i Hrvatske tako je zaista i bilo. U Hrvatskoj je, međutim, desnica bankrotirala. Prema tome, Hrvatska bi mogla jednom da počne da popušta u „normalizaciji“ odnosa jedino pod spoljnim pritiskom.

* Na čemu počiva pretpostavka da je hrvatski vladajući SDP blagonakloniji Srbiji nego, na primer, HDZ