Miloš Mitrović Foto: Stanislav Milojković

Primetno je i da je, što se šire zapadne javnosti tiče, veće nezadovoljstvo odlukom o laureatu ispoljeno u, na primer, Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, nego na nemačkom govornom području.

Davno pre nego što će dobiti Nobela, Handke je dobio jednu drugu nezvaničnu titulu koja je uznemirujuća i glasi „osvedočeni prijatelj srpskog naroda“. Uznemirujuća je zbog svoje neistinitosti jer se Handke, svakako zadovoljan pošto je njome ovenčan, nikako nije mogao sprijateljiti sa „narodom“, čak ne ni sa njegovim političkim elitama koje su ga samo iskoristile, iskoristile njegov doživljaj stvarnosti, već sa idejom o Srbima koji su isključivo žrtve.

Tako se, u ratno vreme, Handke nesvesno svrstao među ličnosti kao što su Danijel Šifer i Đovani di Stefano, koji su nam se „našli onda kad nam je bilo najteže“, obojica u međuvremenu osuđivani ili uz Jelenu Guskovu. Uz sve one strance koji su u izolovanoj Srbiji tražili korist ili one drugačije koji su imali poriv da svojim angažovanjem pruže otpor ili teraju inat propagandnoj crno-beloj slici o ratovima za koje je, prema toj slici, za svo zlo koje se dešavalo bila kriva isključivo jedna strana, odnosno srpska. Handke liči na takvog otporaša i inadžiju koji u potpunosti odbacuje propagandnu sliku, ali i neosetljivo žmuri pred stvarnošću, pa koliko 1996. ide u Srebrenicu da se provodi sa nekim Srbima.

Austrijanci su ponosni jer su dobili još jednog nobelovca iz oblasti književnosti, što je očigledna istina, dok ovdašnja od devedesetih nepoljuljana propagandna mašinerija plasira priču prema kojoj je priznanje Handkeu dobitak za takozvanu srpsku stvar, što je laž. Tobožnji patriotski krugovi, koji sve preplavljuju, proslavljaju Nobela do mere da se neko duhovito zapitao „kad će doček za Handkea ispred Skupštine grada“, dok je novinar Martens, nemački posmatrač Balkana, ironično primetio da su Srbi dobili svog prvog nobelovca.

Pojavila se i neopravdana bojazan da bi Nobelov komitet mogao da se, pod pritiskom nezadovoljnih, pokrenuta je čak i peticija u tom smislu, predomisli i oduzme nagradu „našem Peteru“. Srećom te takva mogućnost ne postoji, samim tim ni nanošenje još jedne nepravde Srbima.

Ako bi doček pred Skupštinom grada takođe bio nemoguć, izvodljiva je dodatna srbizacija stvari na drugi način, uz podrazumevajući rast nelagode među komšijama koje o nobelovcu nemaju lepo mišljenje. Patrijarh bi, recimo, mogao da dodeli još jednog „Svetog Savu“, pod uslovom da time ne uvredi predsednika, ili „Svetog Simeona“, Dodik bi valjda oprostio. Po istom principu – „dok je Dodika biće i Republike Srpske“, „dok je Handkea biće i Austrije“, kad su nam Štrahea, još jednog osvedočenog prijatelja srpskog naroda, onako mučki sklonili sa scene. Nema veze što je Handke Parizlija.