Obama i Kim

Tako je portparol Ministarstva spoljnih poslova Severne Koreje reagovao na odluku predsednika SAD Baraka Obame da uvede nove sankcije Pjongjangu zbog hakerskog napada na kompaniju Soni. Vašington je krajem decembra odbio ponudu Severne Koreje da zajedno sprovedu istragu ko stoji iza sajber napada, insistirajući da je krivac upravo komunistička „otpadnička“ država.

Zaista bi bilo neobično videti saradnju „svetionika demokratije“ kako Amerika sebe smatra i režima u Pjongjangu o kojem neprestano kruže priče koje stvaraju sliku o jednom ludačkom totalitarnom sistemu, a koje je, ruku na srce, teško osporiti. Teško zbog očigledne brutalnosti tog sistema, nasuprot – uglavnom – suptilnijem totalitarizmu „civilizovanog“ sveta.

Za predsednika Obamu bi, dakle, bilo previše da figurativno stane rame uz rame sa Kim Džong Unom, kao što je to bukvalno i bez zadrške učinio sa predsednikom Irana Hasanom Ruhanijem i, nedavno, sa Raulom Kastrom. Ovi, bez sumnje, istorijski potezi Obame, mirenje sa Teheranom i Havanom, po kojima će – ako izdrže probu vremena – ostati pozitivno zapamćen, dočekani su na nož među američkim republikancima. Popuštanje napetosti sa Pjongjangom, nema razloga ne verovati u to, bilo bi, međutim, predstavljeno kao ključni dokaz da je Obama komunista.

Postoje i spoljnopolitički razlozi iz kojih Amerika nije spremna da bude konstruktivnija prema Severnoj Koreji, da ostavimo po strani zgražavanje Vašingtona zbog kršenja ljudskih prava, pošto mu postupci drugih autoritarnih režima sa kojima sarađuje ne smetaju. Severna Koreja je, naime, u „orbiti“ Kine, kako naglašavaju u SAD. Kada Severnu Koreju međunarodna zajednica proziva zbog kakve bilo realne ili pretpostavljene nepodopštine, iz Amerike stižu poruke da bi Kina mogla da malo primiri svog saradnika na Korejskom poluostrvu.

Te poruke Kini mogu da se tumače na dva načina. Prvi je kao „podbadanje“ Pekinga što bi bilo u skladu sa spoljnopolitičkom preorijentacijom SAD na Aziju-Pacifik, ali pitanje je šta je od te doktrine ostalo, budući da je formulisana pre izbijanja ukrajinske krize i pojave Islamske države. Drugi je da Amerika zaista više očekuje od Kine u severnokorejskoj stvari i da istovremeno izbegava zaoštravanje sa Pekingom u vreme kada već ima „frontove“ sa Rusijom i džihadistima.

U svemu je izgleda nesporna volja režima u Pjongjangu za smirivanjem. Osim što je predlagao Vašingtonu zajedničku istragu o sajber napadu, Kim se prošle nedelje zalagao i za samit sa Južnom Korejom. Sonja Biserko, jedna od tri člana komisije za istragu o zločinima u Severnoj Koreji, nedavno je rekla Danasu da režim u Pjongjangu pre svega nastoji da preživi, da ga je izveštaj komisije o zločinima zabrinuo i da zato želi dijalog. A ne nuklearni rat. Ali ovakve vesti uvek su manje zanimljive od bizarnih, kao što je „ko je pojeo Kimovog teču“.