Oluja na Cejlonu 1Foto: S. Milojković

Ova mesta u Hrvatskoj u kojima su se tokom poslednjeg rata dogodili zločini nad srpskim civilima i nad hrvatskim civilima i vojnicima zato i te kako nešto znače građanima susedne zemlje.

Zbog dominantnog dugotrajnog zatvaranja u etničke okove, nažalost, na njih se gleda nesrazmerno, kao na stradanje jednih, odnosno drugih i uglavnom se gubi iz vida zajednička pripadnost žrtava ljudskom rodu.

„Nerazumevanje“ sa najviših zvaničnih nivoa vlasti u Srbiji za odluku potpredsednika hrvatske vlade Borisa Miloševića iz Samostalne demokratske srpske stranke da prošle nedelje prisustvuje obeležavanju „Oluje“ nastavljeno je juče izjavom Ane Brnabić da je ona ponižavajuća.

Dok to „nerazumevanje“ odzvanja u kabinetima, niži ešaloni vlasti i vlastima podređeni mediji etiketirali su Miloševića kao izdajnika.

Onaj drugi Milošević koji, shodno preovlađujućem tonu u srpskoj politici i javnosti, sa „Olujom“, Gruborima, Varivodama i Škabrnjom nije imao ama baš ništa im je očigledno bio bolji.

Čin Miloševića ne treba ni glorifikovati.

Treba videti kako će se stvari odvijati. Milošević je, osim što je predsednik Srpskog nacionalnog vijeća, vodeće organizacije Srba u Hrvatskoj, i član političke stranke.

A svaka stranka na svetu sledi svoje interese i po definiciji te svoje uže interese poistovećuje sa širim, takvim ih predstavlja, bilo da je u pitanju nacija, manjina.

Ali nije poniženje ni njega ni Srba to što je on bio u Kninu. To jeste bio dobar postupak, pokušaj da se ide ka pomirenju, Miloševićev „krst“, kako je to primetio Milorad Pupovac.

Jeste ponižavajuće, na primer, za predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, to što je u Kninu i uoči Knina, i pored Miloševićeve odluke, insistirao da se tamo ne dešava „obeležavanje“, nego „slavlje“ i tvrdio da je označavanje „Oluje“ kao udruženog zločinačkog poduhvata nešto „najgluplje“ što je čuo.

To je doprinos opstajanju etničkih okova.

To je devijantna strana Milanovića kome, s druge strane, pamtimo zalaganje za table na dva pisma u Vukovaru i za zabranu ustaškog pozdrava.

Ali i on je član stranke, takve koja sebi stalno nameće odvraćanje od „jugokomunizma“ koji u Hrvatskoj očigledno više nije toliko gnusan, inače na nedavnim izborima u Sabor ne bi uspela da se probije opcija levlja od SDP-a, gde spada Radnička fronta Katarine Peović.

Posle odluke hrvatskog ministra ratnih veterana Tomislava Medveda da ode na komemoraciju u Grubore, gde je 25. avgusta 1995. ubijeno šestoro starijih srpskih civila i odluke premijera Andreja Plenkovića da poseti Varivode, gde ih je u septembru iste godine ubijeno devet, Milorad Pupovac najavio je odlazak u Škabrnju.

Tamo su u dva dana novembra 1991. pripadnici JNA, TO Benkovca i paravojnih formacija ubili 62 hrvatska civila i pet boraca.

To što Srbi negde u Hrvatskoj danas nemaju struju sramota je za tu državu.

Zvaničnici Srbije, sa svoje strane, treba da insistiraju da se takve stvari menjaju, umesto, na „mi i oni“ i na lovu na veštice, ljude koji pokušavaju da nešto poprave, makar i uzalud, samo da bi se nešto namaklo na izborima.

Kuknjava, istraga „ustaša“ na sve strane, pa i pred Skupštinom, na protestima, gde su naprednjaci „otkrili“ navijače Hajduka, Vučić i Dodik na traktoru u Sremskoj Rači Srbima ni u Hrvatskoj niti bilo gde neće pomoći ništa. To je valjda jasno.