Sever gori za Trampa 1Foto: S. Milojković

Ovde se ili uopšte ne razmišlja o američkim izborima, jer izgleda da smo u transu zbog milosti kojom nas Tramp tobože obasipa, ili se tera svaka grešna pomisao da bi „pospani Džo“, mogao da preuzme Belu kuću.

U američkoj javnosti se odmerava svaka Trampova polurečenica koja se odnosi na mogući izborni poraz i interpretira kao njegova rešenost da u tom slučaju ne prizna rezultate.

Kao Slobodan Milošević pre dvadeset godina u ovo vreme u Srbiji, ili kao Aleksandar Lukašenko, čiji je poraz na izborima, što se tiče zapadnog dela sveta, teorijski gotova stvar, sa kojim je Trampa uporedio Mit Romni.

Sigurno je da će Donald Tramp nastaviti da se do poslednjeg daha bori za reizbor.

Reči koje je izgovorio prošle nedelje da se posle izbora njegova vlast „nastavlja“, pre svedoče o toj borbenosti, nego o nameri da se pretvori u diktatora.

Rešenost da u Vrhovnom sudu učvrsti konzervativnu većinu koja bi mogla da presudi u slučaju tesnih izbornih rezultata takođe govori o Trampovoj odlučnosti, koja je, međutim, u skladu sa zakonom.

Bajden i deo javnosti ne želi da preminulu liberalnu sutkinju Rut Bader Ginsburg zameni katolkinja Ejmi Koni Baret koju je Tramp nominovao za vikend.

Ali oni to ne mogu da spreče, jer mandat da odluči u toj stvari ima Senat, gde većinu drže republikanci.

Uprkos svoj pompi u našoj javnosti, Srbija, sa Kosovom ili bez njega, za Belu kuću ostaje blago rečeno sporedna stvar. Vašingtonski potpisi nisu bili želja Trampa da se biračima predstavi kao mirotvorac – jer ko još u Americi mari i ko uopšte zna za jugoslovenske patrljke i ko bi zbog toga 3. novembra zaokružio aktuelnog predsednika – već su pre svega deo njegove bliskoistočne politike.

Posle tih potpisa neki običan Amerikanac mogao bi pomisliti da je Srbija negde na Arabijskom poluostrvu.

Uostalom, Trampa nominuju za Nobela za mir zbog mirenja Izraela sa Bahreinom i Emiratima, a ne zbog Kosova i Srbije.

Ali sigurno da vlast u Srbiji ima sve razloge da ovaj put zaista navija za Trampa, a ne kao pre četiri godine, kada se Vučić družio sa Bilom Klintonom, a njegov tabloid na bilbordima podržao protivkandidata njegove žene.

I to posle izbora, čestitajući mu. Nema vlast Aleksandra Vučića motiv da bude uz Trampa zbog rešenja za Kosovo, nego zbog rešenja za nju, to jest vlast.

Dok Vučić vlada razobručeno i samovoljno, Tramp vlada kapriciozno, a želju za samovoljom mu ograničava sistem uređene države.

Ali kvaka je u spremnosti Beograda za kolaboraciju do pristajanja na sve u zamenu za ono o čemu možemo samo da nagađamo, jer je reč o sivoj zoni dilova za koje su Tramp i njegovo okruženje maheri.

A šta ako ipak pobedi „pospani Džo“? Moguće je da Vučić ima neku rezervnu varijantu, treba se setiti koliko je 2015. bio napadan u nameri da Bajdenu, tada potpredsedniku SAD, lično izrazi saučešće zbog smrti sina. Promena administracije bi, međutim, svakako donela neizvesnost.