U međuprostoru 1Miloš Mitrović Foto: Stanislav Milojković

Ako čitamo izveštaje sa sastanaka njega i drugih srpskih zvaničnika sa zvaničnicima EU i njenih članica stiče se utisak da se nada pozitivnom odgovoru. Ako pogledamo razvoj stvari u Srbiji, pod njegovom komandom, biće da želi negativan.

Na skupu o Zapadnom Balkanu u Ženevi predsednik je rekao, u ime svih građana Srbije, da u slučaju negativnog odgovora nećemo biti razočarani i da Srbija ionako nije toliko evrooptimistična kao Severna Makedonija i Albanija. Nismo li već dovoljno jaki, nismo li već toliko napredovali za sedam godina da možemo sami i zar nemamo druge mogućnosti? Nismo mi tako jadni kao Albanija i Severna Makedonija.

Druge mogućnosti nisu Evroazija, Kina i Turska, mada istočne sile ne treba potcenjivati, već je to upravo trenutno stanje stvari, kojim su predsednik, njegovi prijatelji, braća, kumovi, u ime svih nas, veoma zadovoljni. To je stanje ni na nebu ni na zemlji gde su njihov opstanak na vlasti i blizu vlasti i njihovo lično blagostanje zagarantovani, uz spoljnu podršku i za sada nedovoljno snažan unutrašnji otpor. Jedno evropsko „ne“ u vidu nuđenja nečeg drugog umesto članstva, „specijalnog partnerstva“ o kojem se već spekulisalo kao o navodnoj Makronovoj ideji, takvo stanje moglo bi da zacementira.

EU zahteva, makar formalno, vladavinu prava, a ona se u Srbiji sprovodi na osoben način, na zadovoljstvo vlasti i vlasti bliskih. U vladavinu prava spada i sloboda medija, koja je ovde još osobenija, pri čemu će vam predstavnici ključnih zemalja EU reći da su zbunjeni, čudiće se govoreći da nisu znali da su jedna grupa ljudi i jedna stranka prigrabili gotovo sve medije pretvorivši ih u svoj propagandni servis.

EU formalno traži jasnu spoljnu politiku, već deset godina i više, ali nje nema, nekadašnja četiri Tadićeva stuba su „apgrejdovana“, postalo je prirodno da Srbija u tom smislu nije tako evrooptimistična kao kratkovidi susedi. Spoljnopolitičko usaglašavanje odlaže se za neku daleku budućnost i EU to prihvata.

Brisel i Vašington od Srbije očekuju da prestane da ubeđuje zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, s kojim moramo da postignemo dogovor ako hoćemo u EU, da priznanja povlače, ali izgleda da se saginjati nećemo – naprotiv, šef diplomatije najavljuje nova povlačenja. Možda je to pregovaračka taktika, ali ne treba isključiti ni mogućnost namere za održavanjem statusa kvo.

Postavljamo pitanje šta EU hoće sa Srbijom, ali ne pitamo sami sebe, dok predsednik ismeva navodnu naivnost suseda, šta mi hoćemo sa EU. Takvo pitanje tobože nije ni osnovano u vreme kada je EU u haosu. I kao što se iz Beograda sa visine gleda na okolne „evrofanatike“, hrvatski premijer, sa istog skupa u Ženevi, upućuje nevoljnu poruku podrške, kad se već mora, svim komšijama zagledanim ka Zapadu („nismo preterani optimisti, a ni veliki entuzijasti“). Hrvatsko predsedavanje EU u prvoj polovini 2020. biće još jedna prilika za srpsku pravu elitu da se utvrdi u svom udobnom međuprostoru.