Da je Aleksandar Vučić, dakle, tih svojih famoznih 45 minuta iskoristio onda kada je trebalo i sa ljudima s kojima je trebalo – do tih blesavih incidenata u Kosovskoj Mitrovici ne bi bilo došlo. To je trebalo uraditi pre dva-tri meseca najmanje; sada je prekasno; čak i u onu nedelju, 3. novembra, bilo bi prekasno. To bi bilo veoma važno i mene lično čudi što Vučić to nije shvatio na vreme. Važno pre svega za Vučića i njegov sada poljuljani i izazvani autoritet do kojega toliko drži; ali važno i za narod i za državu, pa makar bilo od drugorazrednog značaja Vučiću.

Šta je, dakle, trebalo uraditi na vreme? Trebalo je postupiti. Održati niz diskretnih i uverljivih informativnih razgovora sa lokalnim i ovdašnjim akterima „nemilih događaja“ od 3. novembra, čisto preventivno, razume se. Nemojte mi samo reći da nisu znali ko tamo i ovde igra igru i vodi operacije; ako dokažu da nisu znali, preostaje im samo ostavka i povlačenje iz politike. Ko je Veliki Koordinator svih Službi? Ko je ministar unutrašnjih poslova? Uozbiljimo se! Ko nije znao šta se sprema za taj nesrećni 3. novembar, nije mu u politici i vlasti mesto. Sve je bilo jasno još letos: ko i šta sprema – i zašto. Dakle, da je sa tim licima, od ranije poznatim Organima, na vreme obavljen niz diskretnih razgovora uz uverljivu argumentaciju tipa „Za kog ti navijaš, magarče?“, „Ko te plaća, dripčino?“, „Znaš li koliko krivičnih prijava protiv tebe čeka u fiokama javnih tužilaca?“, „Jel’ ti jasno, konju jedan, šta je politika države Srbije?“; itd. (ima toga dovoljno) – šta bi bilo?

Pa i to su ljudi dostupni razlogu; shvatili bi valjda šta im se lepo govori i bez upotrebe službene palice: da koliko je sati i odakle vetar duva. Nemojte mi sada zamerati nedostatak demokratskih osećanja; ovo su stvari ozbiljne, ovde je državni razlog u igri, ali i autoritet Aleksandra Vučića. Vlada Republike Srbije ima pravo da od Srba sa Severa Kosova zahteva razne i mnoge stvari – s obzirom na novce poreskih obveznika koji odavde tamo teku. Ovo što se desilo, dakle, otvoreni je izazov autoritetu Vlade i njenog Prvog Potpredsednika – ne zna se šta je strašnije.

Pošto nije iskorišćena prva prilika da se 45 minuta iskoristi kako je trebalo, ne treba gubiti nadu. Nije da je to baš dovoljno, ali Vladi, Premijeru i Prvom Potpredsedniku preostaje još sedam dana da tih 45 minuta u međuvremenu iskoriste kako treba i kako im skromno i skrušeno preporučujem. Demokratija je demokratija, ama država i vlast su država i vlast. Dačić je juče lepo objasnio da ovo što se događa vodi u propast, državno i nacionalno samoubistvo; ponovio je najstrašniju pretnju – da će dobiti Albanca za gradonačelnika Mitrovice – ako se ne urazume i u nedelju ne glasaju bez incidenata i sranja. Dačić vapije u pustinji da bi trebalo u toj Mitrovici osnovati centar Zajednice srpskih opština, njih možda i deset, sa sve nadležnostima za policiju, sudstvo, školstvo, zdravstvo itd. Sabirao je glasove i zaključio da dobra trećina biračkog tela na Kosovu može nešto da postigne – ako glasa, to jest. Pa ćemo videti.