Naime, Mlađu su opet uhvatile huje: kao razmaženo derište počeo je opet da vrišti, lupa nogicama, steže pesnice i dere se. Još jedna vlada u kojoj su on i njegova tevabija ministri ne sviđa mu se odjednom, eto tako. Pošto su takvi histerični napadi i frasovi ranije dovodili do kobnih posledica, odmah je počelo duvanje na hladno i strah od guštera. To se sada zove „rekonstrukcija vlade“ i liči na onu menjažu iz dečjih emisija: ja vama ništa, a vi meni nešto; ja vama parče, a vi meni celo; ja vama „neću“, a vi meni „hoću“; e, neću! Ej: dva zla za jedno dobro, dva! Mlađa je, ukratko, zaključio da je sada trenutak za ucenu, za ono što najbolje zna. Takvih pregovarača imali smo uvek; eto, na primer, Radovan Karadžić: vi meni pola Bosne, a ja vama južni Menhetn. To se inače u govornom jeziku zove vaćarenje. Mlađa i gejovi 17 šlus tako su zaključili da zatraže prvo glavu državnog sekretara Slobe Ilića u zobnici; rečeno im je da – ako već hoće nekoga da smenjuju – da to vide između sebe, jer je koalicioni dogovor da se u tuđu kadrovsku politiku ne dira. Onda su rekli da hoće ostavku premijera Cvetkovića, ili će se naduriti i otići u ćošak odakle će – ako im se bude htelo – podržavati manjinsku vladu. Sad, malopre, čujem na vestima u jedan popodne, kažu da neće ostavku Cvetkovića, ali hoće „promene“, ljube ih napredni Toma i Aca.

Radio Mileva, medij sa nacionalnim pokrivanjem, već je nanjušio da se radi o glavama Nebojše Bradića, možda i one Verice Kalanović, kad je već Tomica prvi nanjušio da tu nešto ne valja i izvukao se na osnovu „duboko ličnih razloga“, valjda zato što mu je strepnja dublja od nade, ama je to mnogo podsetilo na dotura Pentagonu Sanadera. Mlađa i njegovi, međutim, ne daju se: može rekonstrukcija vlade, kažu, ali bratski i pošteno, pa da vi najurite Čiplića i još nekoga, a Ivica da bira između Mrke, Škundre i Žareta, a možda i sve njih da najuri; Vučka malog Jeremića i Šuleta vam ostavljamo. I da se ne mešate u to kome ću ja da uvalim Gorenje, zar ne vidite da pravim sebi novu, još jednu, stranku; ko od vas ima dve svoje stranke, pametnjakovići?

E, sad: ovakvim kilavim feudalnim koalicijama svojstveno je to da su svi zamenljivi i da je savršeno svejedno hoće li ministar biti Bradić, Goca Tržan ili Zorica Brunclik. Mogu oni, dakle, da se „rekonstruišu“ do mile volje u okviru usvojenog pravila kilave igre i podeljenih pozicija. Tako se ponašao i onaj davni poljski Sejm u kome je svaki šljahtić imao pravo veta, pa su tako upropastili i sebe i Poljsku. Njima čak ni takav parlament ne treba, kao što vidimo. „Rekonstrukcija“ ove i ovakve vlade tek je presipanje iz šupljeg u prazno. Neko bi rekao da se baš to Mlađi i dosadilo, ali znamo mi Mlađu: pre će nekako biti da je svojim nepogrešivim njuhom osetio trenutak, da je pažnja popustila pa on može da se snađe „na popust“, što kažu mangupi.

Kakav problem – takva i rešenja. Pominje se, naravno, „rekonstrukcija“ u kojoj će Kurta da zameni Murtu uz potrebne kompenzacije u kadrovskoj piramidi nomenklature; ipak je reč o nekih 14 hiljada nenadoknadivih kadrova koje valja čuvati, kao što je Zoran Stojiljković lepo izračunao. Mlađa je predložio za novog ministra zdravlja doktora Bezbolnog Stankovića, što je, naravno, izazvalo neukusne komentare na temu obdukcije i toga, ali ova vlada – bez brige – potrajaće do izbora i sa ministrom koji je patolog obducent. Svi bi oni, da se ne zavaravamo, voleli da nikakvih izbora nikada više ne bude i da tako traju u stanju hibernacije. Doktor Stanković tu zapravo i ne bi imao posla, jer ova vlada nije ni živa, ni mrtva: ona je živi leš. Čujem da čak i Voji Koštunici raste rejting u nekim istraživanjima; stručnjaci kažu da je to zato što ćuti i nit’ govori, nit’ romori. Je l’ sad jasnije?

Neki nadahnutiji analitičari razmatraju – eto tako, da im prođe vreme – i mogućnost „velike koalicije“ koja bi, je li, dovela do „čvrstog i zdravog dvostranačkog sistema“. Toma i Aca već namiguju Borisu, sve đankajući se sa nekim tamo belosvetskim Evropljanima, a ove sitne stranke, „glodari“, neka vide kako će da nestanu. To neće biti za mene živa, misli u sebi Ivica; to ne može jer moje dve stranke i ja ne damo, kaže Mlađa. Ima tu, međutim, jedan mnogo jači razlog: „velika koalicija“ DS i narodnjaka bila bi čudo, oksimoron, protivrečnost u sebi, nakaza jednom reči. Bio bi to sukob apsolutno nepomerljivog predmeta i apsolutno neodoljive sile. Što sve zajedno ne znači da „velike koalicije“ neće biti, jer politika s logikom, fizikom, patologijom, ekonomijom i ostalim egzaktnim naukama, kao što je poznato, nema neke veze. Sa jedne odbranjive tačke gledišta, koalicija DS-SNS ne samo što je moguća, nego je i potrebna: tako bi se postigao Tadićev i Nikolićev ideal: savršena vlada ekstremnog centra koja bi – kao crna rupa – usisala u sebe sve političke, ideološke, programske i interesne razlike u Srba.