Na okruglom stolu u Veljkovića paviljonu u Birčaninovoj ulici, pred punom salom, petnaestak učesnika razgovaralo je o ulozi JNA u raspadu Jugoslavije. Tu su bili prisutni: g. Jović; jedan general u penziji i bivši NGŠ; bar dva oficira JNA u ostavci, od kojih jedan bivši vojni tužilac; nekoliko pravih veterana koji se bave psihološkom pomoći veteranima; jedan važan advokat; nekoliko novinara koji su bili na terenu u kritično vreme i pratili te ratove do kraja; itd.

G. Jović pokazao je zapanjujuće nerazumevanje problema, sa naročitom upornošću ponavljajući krajnje sumnjive, uglavnom lažne, tvrdnje iz štampane stvari koju je bio objavio svojevremeno, koje tvrdnje su demantovane na vreme i iz kvalifikovanih izvora. Jedan od prisutnih, bivši vojni tužilac, naveo je izjave generala u penziji Veljka Kadijevića na zapisnik, koje izjave direktno protivreče tvrdnjama g. Jovića. Kasnije će advokat Srđa Popović pravnički pokazati da je g. Jović počinio nekoliko teških krivičnih dela u kritičnom periodu, ali se g. Jović već bio udaljio, posle pomenutog verbalnog incidenta, tako da je njegovo izlaganje poslužilo samo kao obrazovna mera prisutnima.

Ta tvrdoglava upornost g. Jovića u ponavljanju očiglednih laži i manipulacija dovela je kod mene do nervoze i indignacije, pa nisam odoleo da ga ne upitam za sledeće stvari: zašto njegova JNA, u čijem Štabu Vrhovne komande je sedeo, nije zauzela Dubrovnik i Sarajevo, kad je već mogla; zašto je opsedala Vukovar, kad je mogla da ga obiđe i uđe u Osijek, pa i u Zagreb-Dao sam i odgovor – povišenim tonom, priznajem: zato što nije znala -ni JNA, ni „četvoročlana banda“ od Jovićevog potpredsedništva SFRJ, šta bi sa Dubrovnikom, Osijekom, Zagrebom i Sarajevom. Drugim rečima, ti ratovi bili su veštački, nepotrebni i cinično lažni, jer su već septembra 1991. svi bili upoznati sa Badinterovim nalazom koji se ostvario posle Dejtona – da svi ostaju u zatečenim granicama iz SFRJ. To, dakle, nisu bili ratovi, nego grabežna umorstva, a g. Jović može da priča šta hoće. To što on u svoje fantazije, kako izgleda, iskreno veruje -njegov je problem kojime ne bi trebalo da zlostavlja iskusnu publiku kojoj je upropastio život.

Kao olakšavajuću okolnost molim da mi se uzme posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) koji sam zaradio zahvaljujući g. Joviću, Kadijeviću i ostatku zločinačke organizacije na čelu sa Milošević Slobodanom, neodstupnom organima iz opravdanih razloga.

Toliko na znanje i dalje postupanje.

Sačinjeno 4. novembra 2012. u 15 časova.