O veštini polemike

Ja se, naravno, u meritum toga spora upuštati neću: em je Basara to u NIN-u lepo objasnio citatima iz tužbe, em će nadležni parnični sud taj predmet dužno rastabiriti, na radost advokata i o razumnom roku, kad predmet, sa sve prigovorima, dokazima, žalbama, odgovorima na žalbe, podnescima, presudama ukinutim, pa vraćenim uz opet prateće podneske, žalbe, izuzeća, veštačenja itd. naraste toliko da ga jedva mogu poneti četiri jaka mudata magarca, što reče naš učitelj i doctor iuris omnia, meštar Alkofribas.

Osetivši potrebu da urbi et orbi razglasi, rastolmači i utvrdi svoju stvar u sporu, meštar Đorđe razvezao je u dva broja „Danasa“ svoj sitni vez. Ne treba se, međutim, podsmevati marljivosti i temeljitosti s kojima meštar Đorđe iznosi svoja objašnjenja: on, siromah, ostavlja utisak čoveka koji u sve to zaista duboko veruje i koji je iskreno uvređen nedostatkom poštovanja za zasluge i vrline kojima se (vidi tužbu) toliko diči. Uostalom, time neka se bavi moj drug Bas.

Meštar Đoka, međutim, umešao se i u neke druge stvari, šireći svoje nadležnosti još i na pitanja slobode štampe, obligacionog prava i moje neznatne persone. Pokazuje se da se on snalazi u svakakvim veštinama osim jedne – razlikovanja ispravnog od pogrešnog. Meštar Đoka implicira, naime, da ja ne priznajem postojanje klevete i da svako može da po novinama lupeta svašta, a u tome mu tercira i Moča Petrović. U nedostatku argumenata, oni – po proverenom običaju – potežu Bebu Popovića: da se ja nisam bunio kad je Beba tužio razne (i dobijao sporove), a sad se bunim, pak sam neprincipijelan, QED. Kao prvo: tužio je Beba Popović i mene, pa šta? Kao drugo i važnije: tada se ni dotične tužene stranke nešto nisu bunile; štaviše, pokrili su se ušima, jer su lagali i to je bilo očigledno. Meni, dakle, ne smeta tužakanje za klevetu (mada ga ne odobravam), jer kleveta – na našu veliku žalost! – postoji i večita je. Meni smeta kad se parnicama progone nevini ljudi, zato što su napisali istinu, a to je nekoga najedilo. Meni smeta kad sudovi krše zakon, moral i pravičnost; kad cinično ispunjavaju svoje nametnute norme, ne upuštajući se u meritum stvari; kad se očigledno politički opredeljuju i kad ne poznaju zakon. To što su lažljive i spletkaroške novine bile osuđivane – prirodno je, kad je već dotle došlo, a moj bivši drug Moča mogao je da nađe i bolje novine da ih uređuje, ja mu kriv nisam.

Dakle, meštar Đorđe Vukadinović mogao bi da proanalizira, polako, sine ira et studio, veštinu javne polemike, umetnosti cenjene i poštovane još iz vremena antičeskih. Časno je i viteški od reči se braniti rečju, a ne sudom. Niko mu nije branio da se duhovito, cum eruditio i briljantnim retorskim stilom odbrani od tog bezobraznika Basare, sve ugledajući se na slavne govorničke uzore poput Demostena, Katona, Cicerona, majora Gavrilovića, Danila Kiša itd, pa da se čitaoci te polemike upišaju od smeha i posle mu plaćaju piće u kafani uz ono naše „Đoko, majstore, ala si mu ga zavukao!“.

Dakle, zašto meštar Đoka nije polemisao, nego je presavio tabak i hoće 750. 000 onoga nečega što mu je Basara lepo objasnio čega, pa je posle ispao „vulgaran“. Pazi sad: Basara je „vulgaran“, a Đokica nam je zdravo fin, a ovamo mu je stražilovo zinulo kao advokatska torba na 75.000 evrića. Što ga nije tužio za jedan dinar ili za turu pića u „Čuburi“, pa da mu svi lepo nazdravimo kao gospodinu?

Nešto tu tandrliče, što vele Ličani. Usudiću se da ustvrdim da Đorđe Vukadinović, kao prvo, nema smisla za humor (pa nek i mene tuži, nek se pridruži plejadi slavnih parničara, ionako je već zapretio novim tužbama, pa neka ga). To, na žalost, u velikoj meri otežava javnu polemiku. Meštar Đorđe, osim toga, politički je veoma opredeljen i trebalo bi da to svoje legitimno političko uverenje drži po strani u ovakvim polemikama – ili da ga otvoreno politički zastupa, pa da kaže: mi smo politički protivnici, a ne da zove sud u pomoć. Pa Svetislav Basara napada Đorđa Vukadinovića upravo na političkom planu!

E, taj politički ugao je jedan od razloga mog „viška entuzijazma“, kako to zove Moča Petrović. Većina ovih spornih slučajeva duševnih bolesti i gotovinske terapije za njih politički su slučajevi: pogledajte samo ko su stranke u parnicama, zašto jedni tuže druge i nemojmo se zavaravati. Upravo stoga nismo imali nijedno veštačenje sudsko-medicinske psihijatrijske struke na okolnost duševnih bolova privatnog tužioca i je ga baš zabolelo za 75, 40 ili 15 hiljada evra. Ne, zabolelo ih je nešto drugo: što su ispali budale u javnosti, ali to su uspeli sami, bez ičije pomoći.