Još je imala svoj karakterni kukasti nos i nikada joj nisam oprostio što ga je operisala. Bila je jednostavno i veselo devojče, već je pevala savršeno, kao što smo se par dana kasnije uverili na onom blesavom „novinarskom balu“ u Esplanadi, kad je sela za klavir i otpevala „Yesterday“ od Bitlsa tako da su se svi smrzli.

Od tih lepih i nežnih nostalgičnih misli trgao me je direktni prenos proslave Dana državnosti iz onoga što iz nekog razloga zovu „Dom Narodne skupštine“, umesto Skupština. Imam šta da vidim: ukočeni mlađani gardisti donose Tomi Nikoliću ordenje u kutijicama i tuljce sa odgovarajućim papirima. Oliver Antić, ispred prezidencijalne Kancelarije za ordene (opa!), pritom neprilično veseo i srećan, proziva, a El Presidente uručuje. Lepo, to je ceremonijalna rutina, mislim, svaka država ima ordenje (setim se Stradije, u kojoj se odlikovanja guraju u kolicima pred sobom), ajde, neka, da ne sitničarimo, neku formu treba čuvati itd.

Onda je Oliver Antić prozvao Verana Matića. Tu sada nastaje jedna veoma zanimljiva situacija: Veran Matić je – kao što svi znamo – jedan od osnivača i dugogodišnji glavni urednik prvo Radija, a zatim i Televizije B92, od strašne 1990. godine, pa do dana današnjeg. Srpska radikalna stranka i Voja Šešelj radio (i kasnije televiziju) B92 smatraju izdajničkim i špijunskim gnezdom; Aca Vučić ponekad ne odoli da im zameri kako ga mrze čak i u današnje vreme (navike teško odumiru). Demokratska stranka Srbije i Vojislav dr Koštunica barem su dosledni, mislim dok se scena odvija: oni za B92 da govore neće i kvit, pak smo barem na čistom.

Scena je bila dramska, dostojna Krleže: Oliver Antić proziva, Veran Matić dolazi, Toma Nikolić uručuje. Ne znam kome je od njih neprijatnije, mada se to ne vidi golim okom, ali nekako osećam da tu nešto tandrliče, što bi rekli Ličani. Sve se okončalo kako treba i kavaljer Sretenjskog ordena III stepena (Ej! Trećeg stepena!) Veran Matić, moj drug, vratio se na mesto.

Nije moje da mu sad tu nešto zameram; i neću. Veran ostaje moj drug. Ko se u toj dramatskoj sceni kompromitovao – Veran ili Oliver ili pak Toma – neka svako prosudi sam. Neko će se podsetiti, kao i ja, na burnu prošlost Oliverovu i Tominu; neko na takođe burnu prošlost Veranovu. Neko će reći da je Veran mogao da kaže „non sum dignus“, nisam dostojan i da od sebe službouljudno i hladno-učtivo otkloni tu sumnjivu čast. S druge strane, Verana odlikuju zbog nespornih zasluga u radu humanitarnom, što je u redu i treba. Sigurno nije postao kavaljer tog Sretenjskog ordena III stepena zbog svog novinarskog i uredničkog rada tokom deset krvavih godina socijalističko-radikalske vlasti. Setio sam se onda da mu je Zoran Đinđić bio 2001, valjda, odbrusio da za svoje zasluge može da dobije orden, ali ne i frekvenciju. E, dobio je orden.