Zbog na brzinu donetog zakona kojim je Republika Hrvatska prekršila svoju obavezu da će poštovati evropske naloge za hapšenje. To je učinila ovoga leta, u Briselu kažu prekasno: trebalo je ograničiti retroaktivni domet evropskog naloga za hapšenje odmah, 2007, kad je potpisivan taj deo pristupnog ugovora. Sada se Milanovićeva vlada vadi na grešku u prevodu: razliku između „must“ (mora) i „may“ (može) da uvede ograničenje u primeni tog evropskog naloga.

Da podsetimo: Nemačka je izdala evropski nalog za hapšenje Josipa Perkovića, bivšeg važnog funkcionera Državne bezbednosti SR Hrvatske (1979-1986; Druga linija rada, neprijateljska emigracija), ali i Tuđmanove desne ruke u sektoru bezbednosti. Perković je, naime, 1991. postao prvo načelnik SIS (Sigurnosno informativne službe) vojske, a zatim i šef vrhovnog tela državne bezbednosti nove države. Tuđman je odmah poverio Perkoviću sve provere novih ključnih (i drugih) funkcionera nove vlasti, pre svega onih koji dolaze iz emigracije. Ti su i bili najsumnjiviji, jer je emigracija bila skroz izbušena infiltriranim agentima jugoslovenske SDB, a upravo je Perković dužio te infiltrirane agente, pa je najbolje znao ko je tu ko. Njemu Hrvati treba da zahvale za Šuška i čitav niz koloritnih likova koji su pohrlili u domovinu od 1990. na dalje.

Sve je to bilo lepo i fino dok Nemci nisu skontali da bi im trebala pomoć baš tog Perkovića u rasvetljavanju ubistva Stjepana Đurekovića iz novembra 1983. Zbog toga je, kao ključni saučesnik, osuđen 2008. na doživotni zatvor neki Krunoslav Prates, tadašnja saradnička veza SDB Hrvatske. Ključni svedok optužbe bio je Vinko Sindičić, riječki gangster koji je za pokušaj ubistva nekog emigranta odležao deset godina zatvora u Škotskoj. I njega je dužio Perković pa ga je kasnije vadio iz niza problema u koje je Vinko zapadao po crti svoje rizične gangsterske profesije. Pomozi sirotu na svoju sramotu, pa je tako Vinko uzvratio Perkoviću optuživši ga 2008. u Nemačkoj da je organizator i nalogodavac ubistva Đurekovića. Tako je Prates popio doživotnu, a Perković, tek ovog proleća, evropski nalog za hapšenje.

Tu počinje petljavina: iz nekog razloga Milanovićeva vlada na prečac donosi zakon po kome se evropski nalog za hapšenje ima primenjivati samo za krivična dela počinjena posle jula 2007, iako su potpisali drugačije. E, tu je Evropska komisija pobesnela: gđa. Vivian Reding izgovorila je Hrvatima svašta, a nastavlja i dalje; završilo se jednoglasnom odlukom Komisije da se Hrvatska disciplinuje pretnjama, pa zatim i sankcijama – ako mora. Ovde u Zagrebu nastala je konsternacija: HDZ je pakosno iskoristio priliku i optužio SDP i koaliciju iz kokošarnika („Kukuriku“, po kafani u kojoj je sklopljena) da „štiti komunističke zlikovce“ i već možete misliti. Milanović je pokušao – bedno, doduše – da se izvadi predlaganjem nekakve promene Ustava po kojoj politički zločini ne zastarevaju. Poznavaoci prilika kažu da je zadnja namera bila da se – ako baš mora – Perkoviću sudi u Hrvatskoj, a ne u Nemačkoj. Reč je samo o tome da šta bi Perković mogao da ispriča Nemcima, a toga se mnogi plaše.