Slavko je barem umro na prečac i u prisustvu vlasti, od državne municije. Nas polagano dave, to je valjda (nagađam) „politički korektnije“ tako što malo po malo menjaju zakone, pa reformišu pravosuđe, pa nam vade dušu na pamuk i pamet kroz pete (kao kralj Ibi), pa nam polako sisaju krv sudskim presudama u korist duševnih bolesnika, pa nas prodaju u ropstvo multinacionalnim medijskim korporacijama koje će nas već veoma efikasno naučiti da „proizvodimo sadržaje“, a ne da se bavimo nepotrebnim i štetnim istraživačkim novinarstvom i imamo stav koji nije klečeći. Znaju kurvini sinovi gde će nas naći, bez brige.

Uzaman Panović i ja podsećamo da „ima i za tebe sud i zakon, Milojica, pa će se objasnimo“, pa makar i u dalekom Strazburu; dok tamo neki sud presudi u našu korist – što se redovno događa – mi umrli od malokrvnosti i bede. Da ima neki sud koji bi od duševnih bolesnika (sve sam simulant) povratio pare natrag (s kamatom, molim!), pa makar i na doboš, kad ispadne da smo bili u pravu, drugo bi bilo. Nego su se još i obezobrazili, pa zadrli: to što je Danas pljunuo milion dinara, jer virtualni Glas javnosti i stvarni Kurir ne možeš da uvatiš ni za glavu, ni za rep, vrhunac je bezobrazluka i bezakonja. (Ja sad, priznajem, vršim pritisak na pravosuđe, što mi je i inače svojstveno, u povratu i sa naročitom upornošću.) To je „dodavanje uvrede na povredu“, štono kaže Englez.

Dakle, kad već ne možeš da ih pobiješ u haustoru iz škorpiona M-84 (izašlo iz mode kao politički nekorektno, osim kod Putina), možeš da ih izgladniš do smrti, sasvim legalistički i u skladu s političkom korektnošću. Sudije – uz malo časnih, dostojnih, stručnih i nespornih izuzetaka, hvala im! – ne osećaju nikakvu potrebu da barem nauče medijsko pravo, pa čak ni ovakav Zakon o informisanju; briga njih. Ponavljam: sve i ako znaju šta je Sud za ljudska prava u tom dalekom Strazburu i kakva mu je dosadašnja praksa (u šta nismo sigurni), zabole njih: ionako neće od svoje plate plaćati naknade nevino osuđenim novinarima. To će poreski obveznici od svojih para. Tako se ohrabruje fukara da vadi onu stvar na uboge novinarske zečeve; nije im trebalo dvaput reći.

Sve to ide u sledećem pravcu: koga ne ubiju na prečac, taj će umreti od gladi, a ko preživi glad i bedu pašće u ralje medijskih multinacionala koje imaju para, pa sad – popo budi čovek, što kažu u Banatu. Tu nas čeka „menažerija“ (hvala, Viktore!) arogantnih balavaca u Armanijevim odelima, sa Rolexima i Vacheron-Constantinima, sve sam Vuk Jeremić, sa menadžerskim ugovorima i „zlatnim padobranima“ u slučaju otkaza. Pitajte hrvatske kolege na šta to liči. Urednike hvataju na bućkalo, novinare plaćaju taman toliko da ne uginu, honorarce još manje. Kad se novinari zagrebačkog Večernjeg lista avizaju (prekasno) da gde su prispeli i krenu u štrajk, poslodavac angažuje honorarce za štrajkbrehere i – nema razlike u izgledu novina, jer je duša davno prodata vragu. Riječki Novi list čeka slična budućnost: vlasnik je dopao Remetinca (to je njihov CZ) zbog muljanja sa Sanaderom, a novinari su lakomo i lakomisleno prodali svojih 51 odsto vlasništva. Sada čekaju da ih neko kupi. Kultni zagrebački Radio 101 pojeo je sebe – opet iz lakomosti – u stečaju je i čeka novog vlasnika da vidi svoga boga. Medijske multinacionale samo gledaju i oblizuju se, a vlasti jedva čekaju da neko drugi uguši slobodu štampe umesto njih, pa će pripomoći.

Uzaman novinarske organizacije i esnafske asocijacije pišu Borisu Tadiću. Slobodna štampa ne treba nikome, nemojmo se zamajavati tim reliktima devetnaestog veka, buržoaziji je trebalo dok se nije udobno smestila. Ovaj naš pljačkaški kapitalizam jedva čeka da se već jednom reši i te bede. Najbolji i najelegantniji način je dovesti novinare do ivice bede i onda sačekati da im dupe dojavi glavi kako stoje stvari. Zbogom Džefersone, zbogom Frenkline, zbogom Markse, zbogom Mito Davidoviću, zbogom de Tokvile i Torou! Izvol’te gosn Cicvariću, gosn Špringeru i ostali. WAZ, Styria, Ringier, Anex Manex International i ostali s Kajmanskih (dobro ime!) i ostalih ostrva znaju kako se to radi.

Šta nam je, dakle, preostalo? Jednoga dana neke oprane i zaprane pare sigurno će naći svoj put i u internetske portale, ovoga trenutka poslednje utočište novinara koji su baš zapeli da progovore na lakat, osim ovo malo štampe koja još nekako klima, a dokle će – ne znamo. Novinarstvo će se vratiti u amaterizam, odakle je i krenulo: ljudi će živeti od nečeg drugog i odvajaće od usta da o svom trošku izdaju novine ili drže portale, eto tako, jer vole. To će sve potrajati, naravno, a to je ono što je teško: polagano umiranje. Nikada ranije nisu novinari više radili, a za manje para, verujte mi. Ne treba to više nikome.

Pa sad razmišljajte o Slavku Ćuruviji i drugima.